Dnevnik jednog pre-oca

Ne, ja nisam prelac, pretitelj, prelja, pletilja, preslica, niti kakav praotac.

Ja sam jedan budući otac. 🙂

Zatrči vam se tako život, zaleti se on, ubrza svoje kretanje, pa se u kratko vreme dese razne stvari. Naravno, sve je relativno pa i kratkoća vremena; meni, u poznim tridesetim, vreme leti dosta brže nego tom istom meni pre npr. desetak godina. Ali ipak su mi se neke stvari izdešavale relativno naglo.

Najpre sam se lani oženio, postao pravi ženik, muž dostojan svakog poštovanja i respekta, jedna osoba društveno prihvatljiva no prezrena od strane svake slobodne cure koja mi ugleda burmu. A onda, one thing led to another, i draga i ja zatrudnesmo. Ovo vam je prvi simptom budućeg oca: govor u množini.

(more…)

Advertisements

Stari Vračar

U trenucima dosade uzeh da prelistam izdanje Politike od pre tačno 90 godina.

Tog dalekog 3. aprila 1927. godine, Politika je objavila tekst o Vračaru, u kojem saznajemo prastare nazive vračarskih ulica. Bulevar KA je nekad bio “fišeklijska čaršija”, džada od Londona nadalje ka Slaviji bila je prosto Kragujevački drum, a Ulica kneza Miloša je bila Topčiderski drum:

Capture.JPG

Na Vračaru su Turci krajem 16. veka, znamo, spalili ostatke svetog Save. U inat Srbljima, da nemaju kome da se klanjaju, pardon, mole. A ovi su im na to, na istom mestu i 300-tinjak godina kasnije, uzvratili podizanjem najgolemijeg hrama serbskoga, vrhovne svetinje i goleme rupe bez dna, finansirane iz državnog budžeta, u inat školama, bolnicama i metrou.

Knjižar Gligorije Vozarević, osnivač prve “narodne biblioteke”, za koju i dan-danas neki greškom misle da je iz nje začeta Narodna biblioteka Srbije, bio je ubeđen da je našao pravo mesto spaljivanja Savinih moštiju, pa je tu udario jedan drveni krst, tzv. Vozarev krst. Kasnije je opština grada Beograda taj krs’ zamenila drugim, od crvenkastog kamena, i ceo taj kraj se danas zove Crveni krst. Dakle, nikakve veze nema sa međunarodnom humanitarnom organizacijom, kao što ni raskoš Hrama sv. Save nema mnogo veze sa svetosavljem. Ali nema veze.

(more…)

4 lekcije o svadbi

Kako se mom braku bliži prva godišnjica, tako sam ja ovih dana uzeo da presabiram po glavi sve ono što smo moja draga i ja radili ovih dana pre tačno godinu dana, spremajući veličanstvenu svadbu nam. Bilo je tu uspona i padova, ali je na kraju sve, uključujući čak i vreme, ispalo upravo savršeno.

Dakle, koje smo pouke i naravoučenija iz sveg tog krupnog iskustva izvukli?

1. Svadba je – projekat

Kao što smo još onomad ustanovili, organizacija svadbe možda isprva izgleda poput mamuta na leđima mastodonta koji jaše troglavog tiranosaurusa koji bljuje vatre. Mnogo i previše tu ima krupnih i sitnih detalja, od nalaženja odgovarajućeg prostora, preko pregovora sa bendom, sve do izbora dezena salveta. A papirologiju da ni ne spominjem.

Međutim, kada se sedne hladne glave pa se sve spusti na papir i kada se predstojeće pripreme i obaveze svedu na puke stavke, tada se jasno vidi da je posredi nekakav projekat kojem upravo tako treba i pristupiti. Dakle, analitički i postepeno, korak po korak.

Najpre daj da vidimo gde ćemo i šta ko nudi, pa da odaberemo najbolje od svih mesta. A kako ćemo pozivnice? Ovako ćemo. Daj da smislimo neku dekoraciju. Ajmo ovako. Šta ćemo sa familijom izdaleka? To-i-to ćemo. Gde ćemo burme? Tu ćemo.

I sve tako. Znači, što pre se dohvatite papira i olovke (ili već tastature) i popišite apsolutno sve korake i potkorake kojih možete da se dosetite. I cela stvar će vam odmah izgledati neuporedivo manje zastrašujuće.

Druga, i za mene luzerska varijanta je da platite agenciju. Ali zašto, ako ste mladi i pametni? 🙂

(more…)

5 nasumičnih datuma

Neki daleki računar mi je izabrao pet nasumičnih dana iz mog životnog veka, a ja sam rešio da se svakog od tih pet datuma, odabranih (kažu) pomoću kosmičkog šuma a koji je zapravo tek jeka vremenski krajnje udaljenog Velikog praska, da se dakle tih davnih datuma prisetim i podelim taj pokušaj opsećanja sa ostatkom sveta.
Evo tih dana i odsjaja im:

18. avgust 1990.

Bejah tek klinja, a moj mali brat beše tek bebac od dva meseca. Tog 18. avgusta sam ga verovatno šetao onako malenog po keju, u kolicima koja su imala i plastičnu pokrivku za slučaj kiše. Tom providnom opnom se tokom jedne naše kišne šetnje silno iznenadio neki (malo stariji) dečkić pa je uzbuđeno cimnuo svoju majku za ruku: „Vidi, mama, beba u kesi!”

1. oktobar 1991.

Tog utorka je bio početak akademske godine za studente rođene pre 1973. godine, a ja sam taman bio krenuo u 4. razred i počinjao sam da se pitam kako li će izgledati stariji razredi, oni kad više nemaš onu istu razrednu uz koju si proveo trećinu svog života, nego neku drugu koja će ti držati samo jedan predmet. Kakva li je ta biologija, a geografija, a istorija?

(more…)

Evropljanske sprdnje i šege

Neki je sakupljač panevropskih šala sačinio mapu nacija koje su najčešće mete viceva drugih nacija, mapu koju možete naći ovde, a koja izgleda ovako:

qyzgkpscq6ivmkkmao5phvxxj8tgpxebdsuqfrmnumy

Iz ove šarene karte možemo izvući sledeće zaključke, a i statistike:

Sprdaj bližnjeg svog

Od 39 zemalja koje vidim i za koje ima podataka, u 32 se najradije sprdaju sa svojim susedima. Skoro cela Juga najviše podjebava Bosance, čak i Slovenci i Kosovari koji im nisu direktni susedi. Islanđani teraju šegu sa tako bliskim a tako dalekim Dancima, Litvanci sa nedalekim Estoncima, a Estonci sa Fincima od preko puta. Zaključujem da nije samo naša ona čuvena patološka želja da komšiji crkne krava.

(more…)

Kontrole u rukama

Gledam svog tasta i gledam svog oca; obojica plešu oko granice od 60 godina i obojica odskora s nestrpljenjem očekuju da im neko od dece podari unuke.

Gledam ih i vidim da su sad oni ti koji od nas traže zabavu, traže naše društvo, pitaju nâs mlade za savet. Oni su već uradili šta su uradili, sad je red na nas. Sada je dakle došao taj momenat, to čarobno vreme kada ćemo mi, moja generacija, najzad ustati, nadvisiti sve i preuzeti komandu nad svetom.

Sad, braćo i sestre, ovo sad je naš prajm, naših pet minuta ili, možda pre, nekih 20-30 godina kad će kontrole biti u našim rukama. Sad zapnimo, jer ovo smo čekali! Celo čovečanstvo od nas ovog trenutka iščekuje šta ćemo dalje, kuda i kamo, koliko i zašto, i kako.

Najzad smo mi svoj na svome! Neće nas više pritiskati roditeljska šapa kao tuđinska čizma, niti naši detinji strahovi kao kočnice za delanje, ne, mi smo sada gazde!

To bre! Ajmo!!

Okej…

Dobro, ovaj…

A… Šta ćemo sad!?

naslovna fotka: Nick Duell

Slovo o pismu

Pišem drugaru neki imejl, otvaram misaoni tok koji će postati pismo i odmah se zapitam:

Hoće li deca budućnosti mejlove umesto pismom zvati kuckom? Pa će pismo kao reč ostati kao daleki relikt s nepoznatom etimologijom i reč nađena samo u skrivenim dubinama arhiva interneta i nekim odavno požutelim knjigama? Hm, mislim da neće, ali ne zato što će pismo da nestane (jer neće, vole ljudi slova i hartiju) nego zato što sumnjam da su klinci dovoljno kreativni da smisle reč kuck (ili kucko). Već ima neka reč za to? Daj! Engleska, nemačka, turska? Pfft!

Glagol pisati nije se, kažu, menjao od praslovenskih vremena i ima baš isti koren kao i engleski glagol paint. Pomislio bi naivni etimolog da će zato od istog korena biti i reč penzl koja u nekim balkanskim krajevima označava četku za farbanje. Ali ne, njen latinski koren je peniculus što će reći peniščić. Romantična opomena slikarima (i molerima) da ne mlate k..cem već da se prihvate za pišu. Pardon, da pišu. I slikaju, svojim četkama.

Jesi ti pismen!? Jesam, znam pismena. Tu bi reč naš stari Vuk upotrebio da nam, reklo bi se u pasivu, saopšti da govori o nečemu što je napisano tj. o slovima. A slovo, to je logos, majka svake reči, misli, govora, logike i filozofije, učenja i razuma. Stoga i jeste mudro pisati jer pametan piše, a lud pamti. O Egipćanima, Grcima i Rimljanima znamo sve živo i mrtvo jer su oni bili dovoljno pametni da zapisuju. O starim Slovenima, Keltima, Avarima, Etrurcima – baš i ne, ali zato znamo da je Hamurabi pre 4000 godina naredio da pivo ne sme da bude previše razređeno.

Nije elektroničko pismo ponajbolja forma pisanja za pokoljenja, jer će interneta nestati i sve jedinice i sve nule koje su čuvale tkivo te velike arhive će se rasuti kao da ih nikad nije ni bilo. Ne kažem da treba sve klesati u kamen i u glinene tablice, ali makar uzmite i odštampajte sebi najdraže mejlove i fotke, porodične uspomene i mudre tekstove na koje naletite, pa ih posložite negde u fasciklu, u ramove, ili u korice. Neće drveta nestati za tu šačicu papira što ćete je ostaviti budućim malim mudracima, a oni će vas zbog toga smatrati mudrima. Jer je ostalo zapisano, molim lepo, crno na belo. Jel da nije teško u današnje vreme biti mudar?

Uzmite ovaj tekst, hitnite Ctrl+P i okačite ga negde sebi kao podsetnik.