Renesansa zemunske kafane

Udobno ušuškano pod Gardošem, staro jezgro Zemuna je oduvek bilo mamac pojedincu željnom mira. U toj zemunskoj toplini malo kome nije milo zaći u intimne ugostiteljske kutke i opustiti se kako svakoj poštenoj individui doliči.

Verovatno nikad nećemo saznati da li su se i kako su ovde provodili rimski vojnici, ili krstaši na putu ka Levantu (osim što znamo da se prvi nalet krstaša u Zemunu nije baš najlepše proveo). Ali znamo da već 1658. godine, u tmurno doba kad je Zemun tek turska kasaba koja ni čaršije nema, ovde ipak postoje tri hana; jedan od njih, ostade nam, beše neki Čaušbašin han.

Prema popisu iz 1772, nekim čudom, Zemun koji već nekoliko decenija pod Austrijom, ima tek dve gostione na 4.000 duša. Mizerija.
Ipak, negde u to vreme je krenulo nabolje. I te kako nabolje.


Već koju godinu kasnije, proradila je prva zemunska pivara, a putnici i trgovci sa svih strana zastajali su i nastanjivali se u Zemunu koji postade žarište kultura u ovom delu Balkana. Priča se nemački, srpski, grčki, latinski, francuski, italijanski,…

Gde je trgovina tu je i keš, pa je tokom svog srebrobogatog perioda (18–19. vek), Zemun morao biti sav zlatan – što zato da bi se bogatost prenaglasila, a što zato što kafandžije vole da preteruju. Tako su taj ponosni grad krasile kafane: Kod rimskog cara, Kod cara, Kod zlatnog krsta, Kod zlatnog ankera, Kod zlatnog točka, Kod zlatnog slona, Kod zlatnog sunca,… Da oslepiš, a i odlepiš. ^^
Tu se sastaju Branko Radičević, Vuk, Dositej, Dimitrije Davidović, raspravlja se o reformi srpskog jezika, sprdaju se poluspismeni a nadmeni sugrađani, radi se na srpskoj stvari, ugovara se šverc džebane Karađorđu.

S početkom 20. veka, duga tradicija pograničnog grada vidi se u nazivu kafane Sedam graničara, otvorenoj na sto metara od carinarnice. Kad se na tu tradiciju zaboravilo, kafana je prekrštena u Tri lađara. Po dijagonali odatle, na ćošku divne palate na Velikom trgu stajaše kafana Kod puža. Od životinja još je bio famozan Beli zec, a i Crna mačka, na dva koraka od najstarije srpske biblioteke.
Tu je dakako i Venecija na stubovima poviše Dunava, Šaran na dva i po koraka do Dunava, a autoru će uvek ostati draga kafana Podzemni raj u jednom suterenu gde mu se deda skrivao od savezničkih bombi. Kafane su, dakle, čuvari života po više osnova, zaključujemo.

Nesrećne devedesete i šešeljizacija zemunskog malog biznisa doneće na kej gomilu divljih kafića koji nude laku zabavu i od kojih ne može da se prođe. Pamtimo odvratne “kurton” kafiće obučene u plastiku, i Burence u obliku bureta kao redak primer nekog pokušaja doterivanja estetike. Ređaju se i podjednako prizemni splavovi, a prave zemunske kafane stagniraju ili se gase.


 

Treći milenijum ponovo je plebsu udahnuo razuma, i tako dođosmo do poente 🙂
U poslednjih pet-šest godina autor primećuje da u Zemunu izniče neverovatnih par desetina novih kafana, pa se tako prva pročula Ona, a ne neka druga, poznata po tome što nisi mogao da uđeš bez ženske pratnje. Toga nije bilo ni u tursko doba.

Potom se nižu kafane po Gardošu i okolo, a pošto je danas sve jako slatko i simpatično, najbolje je koristiti sladunjave deminutive. Pa tako imamo Staro burence (isto ono, ali sad je staro), Kafanica Sibinjanin, Kafanica Ćiribu-ćiriba, Kod bake, i sve tako, na notice. Ali makar je živo, ma koliko promiskuitetna ekipa se skupljala. No, toga je bilo i u tursko doba.

Pobednik u kategoriji infantilnih naziva valjda je jedan od najskorije otvorenih: Kićeni kućerak. Mašala. ^^

Onda imamo komične i bizarne nazive poput Tri kuma debela, Pukni zoro, Gonak, i Beli zec (u reinkarnaciji preskočio s podnožja na vrh Gardoša).

Iza Šarana iždžikljaše kojekakvi pretenciozni lokali sa jednako pretencioznim cenovnicima, no poneki od njih ipak s pokušajima pravog kafanisanja, promenljivog uspeha.
Po pešačkoj zoni pak nikoše kafići otmenijih naziva: All’angolo, Pozorište, Hollywood Stars, za otmeniju ekipu koja više voli da popije kaficu u kafiću nego da se grogira do sitnih sati. Ovi se tek ponekad prokafanče i dakako su tek blede senke negdašnje kafanske slave centra Zemuna, a pobedu u ovoj kategoriji čini se da odnosi hip reinkarnacija Crne mačke, kojoj je, reklo bi se, vreme za sledeći život.

Specijalan bonus donose, tek, obnovljena slava stara Tri lađara gde se stvara ozbiljna tradicija živog džeza, i moderna Pivopija gde se razabira koješta finog, svetskog a našeg.
Vredne pomena su pabovski orijentisane živuljke Crveni rak i Fat Cat, a izdade jedino Rusmir koji se od meganaelektrisanog mesta, po razmnoženju pretvorio u mesto iz pesme Hladnog piva (“Kako da pijem kad sve se bijeli k’o u bolnici!?”). “Ako si u krmenadli, nisi za kobasice”, rekao bi pak Džoni Štulić, ali to ne kapiraju baš svi. Oh well.

 

I tako taj život kao Dunav teče, ponovo se izlazi u Zemun čak i iz dalekih krajeva Beograda. Brdo provoda, lepih uspomena, žive muzike i maligana.
Neki dođu da se zapiju i ismeju, neki da se izđuskaju, neki da se smuvaju, bilo kako bilo, autoru je veoma drago da se energija bogato razmenjuje i vraća na nivoe koje zemunska toplina zaslužuje. 🙂

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s