#3: ŠA-VA

Tako te nekad posao nanese na puteve kojima se ređe ide, a nekad i na one kojima nikad nisi išao, pa sam tako i ja prvi put projezdio šabačko-valjevskom tranverzalom/magistralom/Šavamalom.

Prijatan je dan, ima jedno 15 stepeni, umereno do znatno sunčano, i samo fali lišća po drvećima pa da se utripuješ da si pogrešio klimatsku zonu.

Iz ravničarske Mačve put vijuga ka brdovitome jugu, i ne treba mnogo da reljef počne da talasa. A meni se talasanje sviđa. Ne samo da ga je lepše videti nego onu jednoličnu ravnicu iza mene, nego mi je, brate, i kao inženjeru bliskije vibriranje od stagniranja.

No, ima tu još koječeg što mami pogled. Tu su seoca i po njima kućičice, neke starinske s krovovima na četiri vode i fasadama u stanju ne baš svežem, da ne kažem: raspadajućem. Tu su druge kućice od kojih je pola bez fasade, a pola sa očito novijom fasadom, uglavnom crvenkastog dela spektra, što je meni prijatno iznenađenje. Deluju nekako optimistično.
Ali, nigde nijednog gipsanog orla, lava, tigra, pauna… Zaključujem da je ovo neki siromašan kraj. Ili možda samo nije džiberski?

Jedna pregažena veverica (sadness level: infinite) je, pored mnogih znakova koji na nju upozoravaju, jedina divljač koju videh, što životinjska, što ljudska.
Popodne je tek počelo i dečica prate Šavamalu od škole do kuće sa, uglavnom, veselo rozikastim torbama na leđima. Tu i tamo poneki čiča i/ili baba sa tâčkama sena ili sličnim tovarom u ruci ili na ramenu.

Na horizontu se nazire Cer i jedan čiča sa šajkačom na glavi me podseti na slavne dane naših slavnih predaka kad su baš tamo pre 100 godina izvojevali slavnu prvu pobedu Saveznika protiv Centralnih sila, baš u vreme kad je šajkača tek ušla u modu. Nije da ova ruta nije vremeplov, po više osnova. Uključujući i modni.

Tamo levo se vidi sve do obrenovačke elektrane, a ono tamo, cenim po konturi, mora da je Avala. To znači da mora da odavde može da se vidi i Beograd, ali ko ima vremena da toliko krivi vrat dok tera vozilo po krivinama.

Po vrhovima ovih lepših, južnijih brda još ponegde ima snega. Pastorala!

Kolovoz je sve vreme savršen, nigde nijedne rupe u asfaltu. A onda, Koceljeva. Ovde most, koji je lani od Tamnave poplavljen, još uvek nije popravljen pa se lako zagubiš ako ne paziš. Kartu čitaj – seljaka pitaj, vele mudri, pa tako i ja zaustavih jednog finog čiču što guraše bicikl uzbrdo i on mi ljubazno objasni da ću do magistrale ipak morati kroz varošicu po, saznaću, izlokanim sokacima. I to će biti jedina negativna 4 minuta.
Inače, uvek mi je bila misterija (a kome nije!) da li se kaže KoceljevA ili KoceljevO, no čak ni znakovi unutar ovog gradičića mi nisu pomogli. Jer vidiš oba.

Na koncu sata, s brda ugledaš Valjevo ušuškano međ’ svojim brdima, no dva minuta kasnije slegneš ramenima kad te okoliš podseti da su svi zgradovi – na isti, pravougaoni šablon. Valja ceniti i ljubiti šarolikost prirode.

Bicikli se voze i po Šapcu i po Valjevu, a i usput par puta mimoiđoh po jednog entuzijastu pod punom opremom kako sabija uzbrdicu. Pa posle samo nek mi neko priča kako je, zaboga, Beograd prebrdovit za bajs i kako su, zaboga, naši vozači stoke neviđene, i kako ne znam ti ja koji argument protiv bajsiranja. More! Menjač u ruke i nauči da šaltaš pa ćeš da vidiš da nijedno brdo nije nesavladivo.

Elem, da se vratim na lepši pravac, ovim krasnim putem valja proći i kad se zazeleni.

Ša va, merci! 🙂

 

Znam da ovde ima materijala i za 3 dana, ali nije Homo Volans cicija 😀

fotka: Slobodan Minić