#6: Dial-up

Telekom ukida dial-up kačenje na net 1. aprila, slučajno saznah pre neki dan. Nije šala. A nije ni smešno, naprotiv, nekako mi je baš d’awwww.
Nostalgija koja me puca kad krenem da se prisećam svih čarobnih trenutaka provedenih kraj škripavog modema izgleda otprilike ovako:

Zemun, 31. decembar 1996, naša dnevna soba. Moj jedan rođak koji se razumeva u računare završio je sa svim podešavanjem parametara, i po prvi put ovaj bloger ovde se popeo na to brdašce zvano internet. Uz dosta prethodnog kliktanja i zujanja, dakako.
Pamtim, kao juče da beše, onaj krasan osećaj kad izjahuah svoj prvi internet upit pa klikoh na link, jebote! A ono me odvede na neki drugi internet sajt, pa tamo još nekih linkova i teksta kojekakvog, tu i tamo poneka stidljiva sličica i sve tako, kao u prodavnici slatkiša, a sve to baš tu, tako opipljivo, na mom ekranu u našoj dnevnoj sobi.
Do juče smo bili pod sankcijama. Danas, miriše dvajesprvi vek.

Otad je internet, dakako pogonjen kvascom Murovog zakona, narastao na gargantuansku planinčugu nemerljivu s koje se vidi i čuje neuporedivo više i dalje i bistrije nego te daleke Stare 1996, ali su moj tadašnji sentiment, i mnogogodišnje korišćenje modema ostali zlatna uspomena koju ću prepričavati svojim unucima koji će me, naravno, zato sprdati.

Objašnjavaće im deda da nema slađeg od onog iščekivanja da modem izzuji svoje pa da se i ti nađeš na netu, kao pravi gospodin jednog civilizovanog društva.
Ali koje je zapravo značenje sveg tog slatkog zujanja modema? Evo baš ovo:

Klikni me!

 

Avaj, kao i sve ovosvetsko, i dajel-ap je imao svoju tamnu stranu. Očigledna nesreća je bila što je telefonski račun umeo da skoči u nebesa, ali ti onda budeš pragmatičan pa se nakačiš u 19:01 i voziš se kol’ko hoćeš po ceni jednog impulsa.
Ipak, i tad bi se desilo da neko od ukućana poželi da telefonira u spoljni svet, pa još ako se taj/ta samoinicijativno zaleti i podigne slušalicu, a tebi parica slaba – ode net začas.

Još gorče muke behu onih što imaše dvojnika. (Za mlađe čitaoce, dvojnik je bio drugi stanar u istoj zgradi koji ima drugi broj telefona, ali s kojim nekim čudom tehnike deliš jednu te istu telefonsku žicu.)
Dvojnički su sukobi znali imati obrise idealne drame:

Uvod: Ti dozujiš na svoj net i sa osmehom na licu surfuješ satima kao pošteni građanin.
Zaplet: Dvojnik se zaželi telefona (ili, kao i ti, pukog blejanja po netu), ali veza mu je zauzeta pa zauzeta, te on krene da se nervira i da te mrzi, no ne može da ti se izdere preko telefona jer… dabome.
Kulminacija: Dvojniku dopizdi i on se iscima do tvog ulaza i krene da ti trubi na interfon i da urla Pa pustite malo nas, kakav je to način, alo bre, satima već, zvaću PTT, …!
Ti kroz interfon učtivo obećaš da Još samo 5 minuta…
Peripetija: U roku od minut zaboraviš na dvojnika i ne skineš se s neta jer ti je predobro i ko ga jebe. Trololol!
Rasplet: U nekom trenutku ipak popustiš kad ti dopre do svesti da bi dvojnik isto tako već sutra mogao da zasedne tebi na liniju.
(Zavesa)

* * *

Taj prvi prozor u svet, u taj toliki, bezgranični virtuelni svet – to je meni dial-up. Pravi svetionik jednog znatiželjnog tinejdžera u nezgodnim godinama odrastanja, školovanja, društvenih previranja, i čega sve ne.

To škljocanje pulsnog biranja, pa iščekivanje da li je provajderova linija slobodna, pa zujanje, pa škripanje, i na kraju – blaženi muk potvrđivanja korisničkog imena i lozinke, sve se to meni kao Pavlovljevom psu urezalo pri vrhu kategorije D’awww.

Stoga, živeo dial-up!

Advertisements

2 thoughts on “#6: Dial-up

  1. Pingback: #19: Pomrak | Homo Volans

  2. Pingback: Bonus #1: Retrovizor | Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s