#8: Savamala

Načuvši da se u jednoj savamalskoj pekari pravi opak burek, reših da istu pohodim u subotnje jutro. Pekara spolja ne liči ni na šta (plus je zaklonjena jednom od odvratnih zastava Belgrade Waterfronta) ali njen naziv, Crvena zvezda Savamala d.o.o, urnebesno odzvanja kompletom istorijskih perioda – od Turkizma preko komunizma do kapitalizma. Pekara za sva vremena – to je valjda bila poenta.

Elem, rečeni burek je neobičnog oblika i odista deliciozan. Skoro 50 godina iskustva odiše plesom po nepcima, poput lagane balerine odevene u labuđe ruho. Njam iskustvo.

Pola veka takođe donosi tradiciju odnosa s mušterijama, od kojih su mnoge, izgleda, redovne i znaju se po imenu. Vlasnik i osnivač je izvesni Maksim Blažević i evo ga gde odmara iza pulta uz povremeni čavrlj s prisutnima.
Neki sredovečni čovek što stajaše do mene završio je svoj burek te ulazi u razgovor s gazdom:

– Jeste Vi Maksimović?
– Ne, ja sam Maksim, a prezivam se Blažević.
– Haha! Bio je neki Maksim Blažević predsednik opštine kod mene u Crnoj Gori, pa reko’ možda ste to Vi…
(wtf?)
– Ne ne, Blažević je iz Hrvatske prezime… Bio je onaj fudbalski selektor Blažević…
– Znam, znam za njega, ali nema to veze! Evo, ja sam Filipović, a znam da ima jedan Muhamed Filipović!
– Aha… Ali ti nisi Musliman?
– Nisam.

Ne naprežem se previše da shvatim smisao ovog bizarnog tupljenja sredovečnih zuba, već završavam božanski mi burek i odlazim dalje.

Savamala mi se izjutra čini neobično lako svarljivom, valjda zato što je rasterećena hipsterâ. Nije da imam nešto protiv najsvežijeg nam urbanog kulturnog jezgra, dapače volim što postoji i što je baš tu, nego sva ta ljudska pretencioznost zahteva dosta nepotrebnog napora od strane posmatrača. Eto još jednog lakog dokaza da je jutro pametnije od večeri.

Na obali je vetrovito, ali mirno. Savi raste nivo pa se zajurila i poneki galeb se bezbrižno na njoj voza, prčkajući nešto po vodi; nisam siguran da li ćapka neke mrvice ili trebi sebi krila, ali svakako izgledaju komično dok piče nizvodno 20 na sat.

Jedan jedini pecaroš se tu odvažio da zabaci štap po ovom vetru, a njegov drug se odmače od ograde, pa pogleda niz nju i reče: Miloje,… ja na puškomet ne vidim nikoga!, začuđen što su, u subotu u 10 i nešto, njih dvojica još uvek jedini lovci u mutnom.

Tačno naspram ove dvojice stoji vezan kruzer Kleine Prinz. Ponekad mi se čini da taj nikad ni ne izbija iz savamalskog privezišta, ali ne dešava se svaki put da su na njemu nekakvi majstori. Udaraše njih nekoliko čekićima po limenom krovu i, razbijajući tišinu, poslaše mi maštu vek ili dva unazad kad je baš ovde, na pristaništu, sve vrilo od trgovine, žamora i brodovlja. Danas se trzneš i kad galeb krikne. Tolika promena ne dolazi začas, pa zaključujem da mora da vreme brže teče bliže vodotoku, pogotovo kraj velike Save, u Savamali.

Sledeći mi je zaključak da mi je apsolutno vreme za kafu. ^^

 

naslovna fotka: Walls of Belgrade

Advertisements

2 thoughts on “#8: Savamala

  1. Pingback: #26: Subota | Homo Volans

  2. Pingback: Bonus #1: Retrovizor | Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s