#12: O Pobedi

Bila jednom dvojica što nikad nisu plakali. Makar ne a da mi znamo.

Prvi od njih, zvaćemo ga Slaviša, nije plakao zato što mu je jedna porodična tragedija za drugom iscedila sve suze zauvek. Nije lako kad ti oba roditelja i pola dalje familije nestanu od sopstvene ruke.

Drugi, zvaćemo ga Zdravko, nije plakao jer… nije plakao. Čak ni dok je bio dete. Oči mu valjda uvek behu prenapregnute gledanjem unapred.

Slaviša je bio, kao i slovo S, zmijolik u svom ponašanju; mekan i prilagodljiv, krijući noge, a spreman da ugrize kad treba. Ljigav, ali marljiv.

Zdravko je bio konkretan i, kao i slovo Z, čvrsto na zemlji, osim kad se penjao uz stepenice, a njih je najradije preskakao po dve. Radoholik.

Problem nastaje onda kada Slaviša i Zdravko počnu da se razvijaju, kao i inicijali im, na suprotne strane.

Zdravko odlazi u daleke zemlje da izuči visoke škole, a Slaviša postaje uticajan i ubrzo biva predsednikom Zavičaja. Zdravko se bavi svojom racionalnom profesijom, a Slaviša, suočen sa iskonskom nesposobnošću svog racija, grebe zubima ne bi li što duže ostao slavni predsednik Zavičaja, jer kao takvom mu je prilično udobno – privilegije se s godinama množe, a Zavičajcima kako je – to on mnogo ni ne pita.
Njegova zmijost stoji propeta i preteći pazi na svako njihovo eventualno iskakanje iz podaništva. Jezik mu samo palàca. Zavičajci strahuju i klanjaju mu se, a on se iživljava; saosećajnost mu je tek daleka uspomena.

Zdravko odande primećuje da Zavičaj klizi u opšti nered pa mu se vraća da nekako pokuša da preokrene stvar na pametnu stranu. Prekasno; Slavišina zmija je već metastazirala, sad zmijâ ima čitav čopor i nikako im se ne sviđa neko kao Zdravko, neki talasaš koji bi ugrozio njihovog Velikog Vođu Slavišu.

Nakon mnogo truda i napete borbe, Zdravko ipak uspeva da pridobije hrabrost Zavičajaca i da na jedvite jade obori Slavišu, i ovaj se sad koprca na zemlji, ali njegov je čopor i dalje mnogobrojan i opak. Slute oni da bi, ako je pao Veliki Slaviša, i njima moglo uskoro da odzvoni. Sikću okolo klevetajući Zdravka, ubeđujući Zavičajce da sve što počinje na Z – mora biti isto: zmije, Zavičaj, zmije, Zdravko, zlo,…
Naročito im se ne sviđa što u vazduhu mirišu čelik jer znaju da se od čelika pravi hladno oružje, a ono obično biva oštro i stoga nezgodno po zmijske glave.

Najzad, uspaničene, zmije se ustremiše na Zdravka i uz kukavički poklič Zajedno smo jači! ugrizoše ga sleđa te on pade mrtav. Gmazovima se ovo vrlo dopade jer – gotovo je, njihov je neprijatelj oboren i na njima je da samo opet izaberu novog Vođu i da nastave da kao i dosad gamižu i ujedaju po Zavičaju.
Ne videše, pak, da sve vreme Zdravko u potaji držaše svoju dugo vremena kovanu i prekaljenu sablju, pa on njome, u samrtnom hropcu, zamahnu i odlučnim udarcem svoj razgaljenoj zmiji pootkida glave glatkim rezom.

Zmije se, onako bezglave, još koji trenutak meškoljiše u rasulu, ali život nije drevna bajka, neće zmiji izrasti nova glava, te onako gadne i crkoše.

Danas, Zavičaj plače zbog Slaviše i njegovih zmija.

Danas, Zavičaj plače za Zdravkom.

Advertisements

3 thoughts on “#12: O Pobedi

  1. Pingback: #43: Skrs | Homo Volans

  2. Pingback: Bonus #1: Retrovizor | Homo Volans

  3. Pingback: Jezičkovanje | Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s