#27: Puč

Bolje rat nego pakt!, vikaše Beograđani i daleke 1941. i daleke 1999. godine.
Kakve su pouke stekli?

Tog četvrtka sabajle, generali i pukovnici svrgli su kraljeve namesnike i tako pokazali da izraz vojna pamet i te kako zaslužuje svoj posprdni smisao. Još jedan nagao i nepromišljen potez ponovo će Narodu doneti stradanje epskih razmera, baš kao i 27 godina ranije.

Ovde odmah da raščistim: nacizam je bio vrhunsko zlo čovečanstva i Hitler je bio psihopata kakvog se nadam da više niko nikad neće morati da iskusi nigde u svemiru.

Ali, pogledajmo kartu Evrope na dan 27. marta 1941:

Šta primećujemo? Jugoslavija je okružena Osovinom, i samo što nije i – progutana.

Šta nam još upada u oči? Britanija je uveliko u ratu i samo čeka kad će je panceri proždrati; situacija joj je krajnje škakljiva nakon 900 godina bez neprijateljske čizme na Ostrvu. Sa karte to ne vidimo, ali britanske trupe su taze iskrcane u Grčku, niti mesec dana ranije.

Još nešto, možda? U samo poslednja 3-4 meseca, granica između Osovine i Sovjetskog saveza se udvostručila. Proleće je upravo stiglo i Staljinu sada nikako ne bi pasovala neka invazija jer najbolja ruska odbrana je – zna se – zima.

Dva dana ranije, Juga je pristupila Trojnom paktu i, uz praktično komplet crvenu centralnu Evropu, i Čerčilu i Staljinu se realno tresu gaće.
Šta naši heroji urade? Heroji padnu na mig ove dvojice i reše da dokažu patriotizam Naroda, jer mi smo mnogo do jaja. Narod otkači i busa se u svoje masivne grudi; pale se nemačke radnje i pljuje se po njihovom ambasadoru, vijore se saveznički barjaci bez izuzetka.

Ovde, pak, nijedna strana nije baš išla u ekstrem: niti su namesnici bili u fazonu “Nemačka medicina je najbolja!”, niti su pučisti bili iz fazona “Ja bih te Švabove sve uza zid pa metak u čelo!”. Gledalo se da se ipak nekako sačuva dupe, ali puč je bio sasvim dovoljan da ubode naciste u oko.

Dalje  znamo: Hitler istog dana popizdi i Jugoslavija za par nedelja biva pregažena silno (uglavnom zato da bi se u pamet uterale Grčka i Turska). Stravične odmazde za svaki pokušaj otpora; brkati nas je ekstra mrzeo.
Ali, pritisak je bar na neko vreme popušten, i naši voljeni zapadni i istočni saveznici dobiše vremena da se regrupišu.

Šta bi bilo kad bi bilo?
Ovako smo ostali dosledni sebi (na više nivoa), pravi borci protiv zla, ali bezglavi i obezglavljeni. Kasnije smo stekli poštovanje i bili jako kul svima.
Da li bi nam bilo bolje da smo ostali u Trojnom paktu? Verovatno bismo dosta manje stradali, ali nas kasnije verovatno niko ne bi tretirao kao borce za pravdu. Ali cenim da se onda ne bismo ni toliko kurčili 1991. kao što se kurčili jesmo.
Možda bismo na kraju krajeva bili mudriji, možda i ne.

Pouka i odsustvo iste:
Slepilo i nezanimanje za širu sliku ponovo nas je, dakako, dovelo na kanal te prekrasne 1999. godine. (Skoro sve susedne zemlje su bile ili već u Natu ili u Partnerstvu za mir.)

Veliki pravednici kakvi bejasmo tad, zanemarivali smo čojstvo i opet smo po Beogradu razbijali nemačke, ali sada i francuske, španske, britanske, američke radnje i kulturne centre. Po mostovima smo, zato, držeć’ se za ruke pevali pravedničke šansone, a to je i najvažnije.
Šta smo radili na frontu – nema veze.
E, ali i to je pouka.

Advertisements

One thought on “#27: Puč

  1. Pingback: Bonus #1: Retrovizor | Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s