#39: Bensi roditelji

Jesu li i tvoji roditelji bili bensi? Ako ti se odrastanje dešavalo 90-ih, verovatno jesu.

Kao što smo već utvrdili, ovde je sve šit i iz ove zemlje valja bežati. I sve je to lepo.
Ali, da probamo da malo izokrenemo stvari; dodatna perspektiva ne škodi sticanju ukupne slike.

Srbija je jedna demokratska zemlja.
Naravno da tu manjka koječega: na vlasti su uglavnom Kurta i Murta, narodni poslanici nemaju dodira s narodom, na sudstvo ne možeš tek tako da se osloniš, itd. Ali, nije baš ni da se krade na izborima, niti na biračkom listiću imaš samo jednu partiju. Ombudsmani postoje i zapravo su dobri. Svako može da bira i da bude biran.

Dalje, Srbija je jedna slobodna zemlja.
Jeste, istorodnim parovima su uskraćena mnoga prava, Romi su nam i dalje drugoklasni građani, ne saznaš uvek sve detalje o padu vojnog helikoptera, i ne možeš da kupiš pivo posle 22h. Ali, opušteno šetaš ulicom u 3 ujutru čak i ako si žensko, na toj ulici možeš da protestuješ protiv (skoro) bilo čega, možeš da izađeš iz zemlje bez da platiš izlaznu taksu i, uz zrno veštine, zapravo možeš da kupiš pivo posle 22h.

Za kraj, recimo, Srbija ima solidnu klimu.
Da, imali smo one poplave lani, i leto ume da bude malko prevruće, a zima prestudena. Ali, kad smo poslednji put imali tajfun, razoran zemljotres, ubistvenu sušu, cunami?

Prema tome, ovde i nije baš toliko strašno živeti.

E sad: s kim si – s njim si, reče neko mudar, a nas je malo blam da posle dvadeset-i-neke živimo s roditeljima, kao što živimo. Ali, čak bi i to bilo podnošljivo da nam roditelji nisu bensi.

Cela utopija oko Jugoslavije gde su svi srećni istopila se kao Berlinski zid – brzo i jebitačno. Dresirani da ne reaguju ni na šta ozbiljnije od fudbala, naši se roditelji ne snalažahu pa su čak i na dan pred bombardovanje verovali da neće valjda.

Takvo urušenje sopstvenog autoriteta je svakako bolno, te protiv bolova valja popiti lek, u našem slučaju – bensić. I tako čitava armija roditelja sa zategnutim osmesima i mozgovima na bensedinima, bromazepamima i alkoholima, jedan front zombija s kojima mi imasmo nesreću da provedemo čitavo odrastanje.

Tu decovi nisu radi kavzi, već je rada sirotinja očinska koja traga za svojim autoritetom pa tišti decu da ućute i da se povinuju njihovom veselom svetu jednorogâ duginih boja dok u kući nema ‘leba da se jede. Sve je krasno, ćuti i ne talasaj, sankcije smo popili ničim izazvani, biće sve super već koliko juče. Moraš ovako, ne smeš onako.
Poslednji trzaji luzerske generacije koja shvata da joj niko neće spomenik dizati.

*  *  *

Saberemo li ovo sve, nameće se zaključak da mi, kad bežimo u daleke krajeve, ne bežimo toliko od Srbije koliko od roditeljskog nam bensila. Tamo daleko, sigurni smo da nas niko neće ujedati, a ako nas i ujede, neće biti naš, manje će boleti. Jer ne može niko da te povredi kao neko tvoj.

A i ne bismo baš da se i mi zarazimo, nerviraju nas i ta infekcija i ta omamljenost. Radije bismo da nam ipak neko nekad podigne makar mali spomenik.

Spomenici su kul.

Advertisements

2 thoughts on “#39: Bensi roditelji

  1. Pingback: Bonus #1: Retrovizor | Homo Volans

  2. Pingback: Razum na rezervi | Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s