#41: Vojska

Stoj, vojsko!, povikasmo pre par godina.
Beše to kraj vojske kao obaveze i početak vojske kao profesije. Neće da manjka, vole naši da vojuju i da disciplinu ufuravaju. I, svima dobro.

Svima, dok na vlast ne dovedeš vojvode megakonzervativnih shvatanja, pa oni krenu da se puvaju kako je vojska jedna mnogo dobra stvar i kako bi svako, ne samo trebalo da je služi, nego i morao da je služi. Time se brani otadžbina, a i uči kako da se rastavi i sastavi kalašnjikov.

Na obe donedavno zaraćene strane, na vlast se vratiše psi tog rata. I obe bi vlasti jako volele, jer to im je u prirodi, da, kad već ne možemo da ratujemo – jer jebiga, Evropa – onda makar budemo spremni na sve.

Sprem’te se, sprem’te da biste bili za dom spremni.

Ok, vojska nas uči disciplini, ranom ustajanju iz kreveta, i da u zemlji živiš s ljudima koji ne znaju šta je to neonska sijalica („Jebote, ladna!”).
Takođe, vojska nas uspešno lišava građanskih sloboda na tih 12, 6, 9 meseci.

A evo kako je izgledalo moje služenje duga državi:
Nemajući volje da izbegavam koverte s pozivima, dođe i meni leto dvajessedmo kad najzad moraš u vojsku. Te ja pođoh.

Dakako, to je već bilo vreme kad se priznavala savest koja meni u životu ne bi dozvolila pušku u ruci, pa se stoga regrutovah u civilnu službu, tj. zamenih zelenu knjižicu za plavu. Kad sad porazmislim, to je kao da sam od vojnika postao pandur. Ali jbg, ipak je, kao, manje zlo.

Narednih devet meseci izdangubih kao kurir u gradskom komunalnom preduzeću.
Od znanja i veština, stekao sam sledeće: umeće brzog udaranja pečata na koverte, veštinu brzog pražnjenja poštanskog pretinca, kompletno znanje o tokovima papirologije u pisarnici, veštinu trpljenja hirova sekretarica generalnog i ostalih direktora, umeće preživljavanja najvrelijeg dana u istoriji Beograda (43°C) u busevima na relaciji: glavna štajga–Bežanijska kosa–Dorćol–Bež. kosa–Zemun. Malo li je?

Sve ove fine tekovine su mi u potonjem životu poslužile za – pogađate – kurac.
Isto kao što bi mi i regularne vojne veštine veoma bile od koristi.

Ali eto, makar još uvek ne znam kako da puškom ubijem čoveka.

E, a naše elite bi to da nam lepo vrate. Jednovremeno se, pre par nedelja, povede priča i u Lijepoj našoj i Daleko od mora. Ùsledi obavezno novinarsko anketiranje javnog mnjenja, no rezultati začudo behu posve suprotni: ovdašnja je raja skroz da se opet regrutujemo, a ondašnja je raja skroz protiv.
Meni to govori da je onima njihovima tamo, koji su godinama trpeli rat ispred kuće, muka od pucanja, dok su ovi naši ovde, koji su jedino viđali precizno navođene projektile tokom par meseci, još uvek gladni tog kretenskog dokazivanja.

Vojni rok je gubljenje vremena, prijateljâ, i bitnih karika u razvoju pojedinca.

Jeste, mnogo je lakše poveriti nekom drugom da nam decu vaspitava, ali kako neko mudar reče: Ako ti ide prelako – pogledaj malo bolje; verovatno ti ide nizbrdo.

Advertisements

2 thoughts on “#41: Vojska

  1. Pingback: Bonus #1: Retrovizor | Homo Volans

  2. Pingback: Deca Izrailja – Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s