Jezičkovanje

Viđamo ovih dana po busevima i stanicama naše poznate građane (uglavnom – od integriteta) kako nas podsećaju kako se šta kaže na srpskom jeziku. Jeste, mnogi se zaboravljamo pa u svakodnevnoj komunikaciji grešimo, pravimo graške. Naš je jezik dosta komplikovan i nije ga lako u svakom trenutku pravilno koristiti.

Ko god mene iole bolje zna, zna koliki sam grammar nazi. Volim da ispravljam govornike i da se podsmevam „greškama”. Ali čekaj, otkud mi sad ovi navodnici!?

Kao i svet, i ljudi se menjaju, pa se s njima menja i jezik. Neke pojmove koje smo imali pre 100 godina više nemamo, a ove današnje ćemo opet zaboraviti za koju deceniju.
Jezik je živ.

Nema jezika bez svojih govornika. Zapravo ima, ali takve jezike nazivamo mrtvima. Latinski jezik, i dalje veoma korišćen u biologiji, medicini, i gde sve ne, nije se u poslednjih nekoliko vekova pomerio ni makac. A ne bismo ga ni danas koristili da nije bilo ogromnog uticaja Rimskog carstva, pa potom razvoja renesanse baš u Italiji, pa upotrebe latinice kao pisma diljem Evrope.

Ni srpski nam jezik nije stajao ukočen. Evo, recimo, ijekavice: prestadosmo da je koristimo tek pre stotinjak godina.
Čak smo i zemlju preimenovali iz Serbija u Srbija.
Mrdalo se.

Danas bismo, valjda pod izgovorom nemanja čvrstog kulturnog oslonca, jezik naš da uvežemo u čvrsto određene kalupe i da mu ne damo disati:

Ovo se kaže tačno ovako i sve drugo je greška!

Aha, a šta ćemo npr. sa Srbljem koje prebiva na jugu i frlja se s padéži? Hoćemo li ih tući motkom dok se ne prilagode našem idealnom standardu?
Možemo da probamo i to, ali to dobra donijeti neće, najpre stoga što je uzaludno. Neće se narod uterati ni u šta veštačko, a i nije lepo ljude tući motkom.
Jezik će i dalje biti živ, makar bio i „nepravilan”.

S druge strane, volimo da mislimo da nam je ćirilica savršena. Dobro, u redu (mada nije ni to sasvim tačno); ali još uvek ne mora da znači da su nam i gramatika i pravopis i frazeologija idealni i da ih nipošto ne treba dirati. Cenim dobru nameru ovog javnog pokušaja, no ukočimo li jezik, balsamujemo li ga – ubićemo ga.
Gre’ota, bre.

Osim toga, u nauci zvanoj optika postoji pojam refrakcija svetlosti. To je ono kad svetlost usmeriš kroz jako uzak otvor pa se ona čudesno rasprši.
Ili, kad hoćeš da dokrajčiš državu pa te ona sutra pohapsi.
Ili, kad bi da opaučiš paučicu, pa ti ona po podu izbljune svojih milijardu beba.

Bojim se da bi se isto moglo desiti i s uteravanjem jezika u preuzak otvor – moglo bi da iznikne brdo novih, proizvoljnih, pravila pa već kako ko lupi. Efekat upravo suprotan željenom, ali ne bi bilo prvi put da se, idući za dobrom namerom, stigne gde ne treba.

*  *  *

Ko god mene iole bolje zna, takođe će znati koliko volim da karikiram reči i fraze, a i koliko volim da sklepavam nove:

  • aerodrum
  • radnoprostor
  • Neuspešno sam zaboravio da ne otkucam kartu u busu.
  • Brdograd (Beograd sa svojih x brda)
  • ledoslad
  • pivodmetač
  • njož (gnoj, pročitan po francuski (bljak))
  • Gospode blože!

Pustimo naš dragi jezik na miru.
Dajmo mu slobodu. Ne tištimo ga, ne uterujmo ga, ne gušimo ga.

Radije ga stvarajmo.

iseckani jezik: Mirko Ilić
vidi još: Peščanik; Tarzanija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s