Moji GSP hobiji

Kad živiš u metropoli bez metroa, jedina bestresna opcija prebačanja sa jedne na drugu stranu iste jeste nadzemni javni prevoz. Ovo ima za prednost to što možeš da se bečiš kroz prozore i uživaš u urbanim panoramama, ali ipak, jedni te uvek isti prizori brzo dosade, naročito ako su prozori muzgavi ili prelepljeni džambo reklamama. Ili ako se metropola izgrađuje brzinom ne većom od pužje pa su gradorame vazda iste.

Stoga valja vreme vozikanja nekako prekratiti, na primer meni omiljenim aktivnostima:

 

1. Šlogiranje u foto-finišu

Ono kad ridžvej uđe u bus, a ti grešan shvatiš da nisi (ni ovaj put) validirao svoju nepersonalizovanu karticu, pa istu u roku od 1,6 sekundi panično izvadiš iz džepa te se baciš svom svojom dužinom raspona ruke ka validatoru (eventualno usput munuvši laktom druge ruke obližnju babu), i ipak uspeš da overiš svoj biljet tačno 3,7 sekundi pre nego što se čika/teta kontrolor/ka obruši na tebe.

On/a: Vašu kartu, molim.
Ti (sa samozadovoljnim smeškom): Stativa! 🙂

Za mlađe čitaoce: nekada davno se, između ostalih, koristio i izraz šlogirati kartu jer bi te pradavne karte dobijale fizički udarac pečatom pradavnog automata. Takođe, građanstvo je kontrolore nazivalo ridžvejima.

 

2. Ukazanje crkve

Primenjivo samo za tazeprosvetljene vernike 21. veka koji nemaju vremena do crkve da skoknu i u njoj se pomole, pričeste i ispovede, već svoj religijski ritual obavljaju na juriš, daljinski, virtuelno, iz samog prevoznog sredstva tako što se iz vozila u pokretu krste, i to prosečno negde između 3 i 6 puta po ugledanoj crkvi.

Ovde se valja unapred pripremiti nad mapom grada, ne bi li se uvek bilo prvim putnikom koji će ugledati svaku pravoslavnu bogomolju iza narednog ćoška. Tada hitrim pokretom treba đipiti ka najbližem prozoru kroz kojeg se odnosna crkva vidi, i uz povik Pomaže Bog! prstom pokazati svim zainteresovanima da se baš u tom pravcu nalazi razlog što se odmah, automatski, bezuslovno, moramo zaseniti pred Gospodom.
Na usklik ti tvoj verovatno niko neće uzvratiti odgovorom Bog ti pomogao! (jer se to uči unutar same crkve), ali ćeš se ti zato osećati kao pravi režiser koreografije masovnog teranja muva ispred očiju tokom tih nekoliko pobožnih sekundi. Nešto kao vođa navijača, samo bez baklji.

Ne krsti se u basu – to je žasu.

 

3. Saponifikacija

Došli su topli dani, a sa njima i znojne žlezde pojačano rade. Desiće se u prevozu da malo-malo neko zadžibri, pa neretko i dotle da feromoni mu/joj krenu da saputnike štipaju za nos.

Nakupuj na pijaci onih bebećih sapuna po 50 dinara pa ih ponesi par komada sa sobom u bus/trolu/trandžu/BG voz. U zavisnosti od procene karaktera svakog mirišljavog putnika, ako je dotični npr. džiberčina matora (a pogotovo ako se nalazi pod tačkom 2) gledaj da ga eventualno osramotiš glasnim primedbama i bogougodnim udeljivanjem sapunčića koji će mu telu pomoći da jednog lepog dana ne ubija okolinu smradom, a guzi mu – da opet bude meka kao bebina.
Ako li pak osoba sa sobom vuče kakvu torbu, obično će biti dovoljno da joj tutneš jedan sapunčić u najveći torbin džep, te da se bez preterane rasprave udaljiš s lica mesta, već u cilju očuvanja sopstvenog zdravlja.

Udeli sapunčičić – budi dobar saputničić.

Problem sa ovim hobijem je što on obično ostaje bez efekta, tj. ili će se smrdljivko nadrkati još više pa će pokušati da te prebije, ili će sasvim iskulirati poklonjeni mu sapun jer, zaboga, kakva uvreda! Ali, cilj jednog hobija ni ne mora da bude konkretan; bitno je zadovoljstvo.

 

Srećno klackanje!

 

naslovna fotka: Srđan Popović

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s