Devalvacija Tesle

Čak se ni Tito, veliki kreator Bratstva i Jedinstva naroda i narodnosti nije kleo u Teslu.
Teslu Srbina rođenog na teritoriji SR Hrvatske, Teslu koji je bio iznad oba mala naroda, Teslu koji je izmislio 20. vek.
Čak je i Tito bio prevelik da bi Teslom, mesto kurcem, mahao okolo.

Tesla je rođen kao Austrijanac pre nego što je postao Amerikanac.
Tesla je, u svom 86-godišnjem životu, u Beogradu proveo skoro 43 sata. Niti dva jebena dana.

I, dok je random stripocrtač s interneta za mesec dana prikupio par miliona dolara za otkup zemlje na kojoj je stajala (nikad izgrađena) Teslina svetska radio-stanica ne bi li na njoj podigao muzej Tesli u čast i u spomen, ponosite se vlasti srpske utrkuju koja će Teslu više drndati i više mu besmislenih spomenika po Beogradu podići.
Kao kad u pedesetim godinama života kupuješ sebi Porše da bi nadoknadio kratak penis koji se sada i retko diže.

 

Pođimo redom:

Sve je počelo čuvenom skulpturom ispred tehničkih fakulteta. Fino stilizovana statua prikazuje Teslu zadubljenog u neki spis, i to se sve jednako fino uklapa u akademsku instituciju njegove struke, iza leđa mu. Inspiriše studente elektrotehnike dok kažeš keks.
Skulptura je bivala na onoj prastaroj novčanici od 500 dinara, a u skorije vreme smo se i nad njom iživljavali tako što smo s nje više puta krali limenu ploču. Tesla je postao sekundarna sirovina. Ni po jada.

Onda se neko, valjda krajem 80-ih, setio da je Tesla održao govor u Rektoratu pa je i tamo osvanula spomen-ploča da nas podseti na te njegove sjajne sate beogradske.

Devedesetih se sećamo i po monetarnoj devalvaciji svih naših velikana, od Pančića do čika Jove Zmaja, pa tu ni Tesla ne osta pošteđen. Ali, to je druga priča.

A onda je 2006. godine došlo vreme da se obeleži 150 godina otkako se Tesla rodio u svom zabačenom kraju. Pošto su vreme i Tesla isti za sve, a zabačeni kraj Teslin je sad ipak u nekoj drugoj i ne baš prisnoj državi, nastade strka koja će od dve zabačene države prva po Tesli nazvati svoj glavni aerodrom.
I tu pobêdi Aerodrom Beograd. Zgrabljena je jedinstvena prilika da se ponizi Zagreb, a i da se izbegne nezgodni i još uvek relativno sveže ubijeni premijer Đinđić.

Glavni aerodrom Srbije se sada diči imenom Tesle, iako ni danas nema svoj wifi uprkos Tesli koji je bežičnu komunikaciju izmislio, a ispred zgrade aerodromske postavljena je nakaradna i neupadljiva i sasvim neposebna i tupava skulptura velikog izumitelja koji tu stoji sa strane kao nekakva bena, lišen ikakvog konteksta.

Dođe potom leto Gospodnje 2014-o i crkveni velikaši, opčinjeni viškom slobodnog vremena jer Crkva funkcioniše savršeno i niko nije jebao dečake, rekoše da se urna Teslina mora preseliti u samu portu najvećeg Potemkinovog hrama serbskog zato što je Tesla ipak bio najveći srpski sin pa mu je mesto baš tu, u parku, da ga kučići bogougodno zapišavaju.
Niđe veze što Crkva ne priznaje urne i kremiranje, kakve veze ima i što Tesla nije bio vernik – pristade očas naš Mali gradonačelnik, prihvati i Vlada srbska, i to je trebalo da ulije sasvim dovoljno kredibiliteta za ovu akciju debiliteta.

Naša letargična inteligencija je na ovo najzad poskočila pa smo jednim uličnim protestom odbranili mrtvog Teslu i time pokazali koliko je zapravo malo truda dovoljno da se besmislice i bezobrazluci neutrališu.

 

Aha, dobro, u redu, okej… Onda ako ne može urna, mora još jedan spomenik!

Jer istovremeno, leta 2015-og, podići ćemo i jedan prigodan spomenik Gavrilu Principu od preko dva metra i trista i nešto kila. Lepo ćemo da udarimo balans: ubica Princip nacionalistima, genijalni Tesla intelektualcima. I nema niko da se ljuti.

Tesli će spomenik, naravno, biti dignut u dvorištu Hrama vasceloserbskog, jer ipak mu je tata bio pop, itd, predsednik komisije za dizanje će biti Njegova Svetost Patrijarh lično, pa kome ćete da verujete ako nećete njemu, platiće već grad honorare.
Urnu nećemo da mu diramo, jebala vas urna, nek ostane van Crkve kad ste zapeli. Ali znajte da znamo da se u tom tamo smrdljivom muzeju bavite satanizmom, provalili smo mi vas izdajnike.

*  *  *

Kao i zlatnih devedesetih, kad smo štampali novac, tako i sad štancujemo spomenike jer je opet sve u savršenom redu i mi smo uostalom najbolji, najveći i najjači. Kao i Makedonci.

Da bismo se ičeg uopšte sećali, moramo da sadimo spomenike, i to što više njih, po nekoliko puta. Baš kao što je zarđalom penisu potrebna vijagra. A u oba slučaja, prosta tajna je – u dotoku krvi u glavu.

Ej, ali spomenikâ nikad dosta, reče cenjena Jasmina Mitrović-Marić s televizije Karić.

 

naslovna karikatura: Corax
fotke:
Bonzo; Dungodung
; Ostavite Teslu na miru

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s