Golubija žalost

Uprkos uvreženoj teoriji da je vrabac simbol Beograda, složićemo se da je vrabaca davno nestalo i da je glavna gradska ptica – golub. Tako, našom urbanom sredinom vladaju leteći pacovi, a vrckasti smeđi ptići su na periferiji i naše pažnje i sveukupne važnosti.

Dakle, golubovi ovog grada jednako i monotono guču, mrdaju glavama napred-nazad i vrebaju ljude, npr. pijačnog prodavca kandiranog voća u rinfuzi kad će okrenuti glavu na drugu stranu pa da mu na kvarno drpe jedan komadić papaje ili manga. Iako žive u porodičnim zajednicama svojom voljom, golubove to ume da zasvrbi pa katkad odlepršaju u susedni kraj grada ili tek malo dalje, ali se do večeri opet vraćaju svojim gnezdima. I tako ukrug. Tek ponekad, mladi golub skupi snage da odleti do nekog dalekog kraja, a onda mu i tamo biva neprijatno jer su tamo neke druge ptice čije navike on ne razume, pa nedugo po dolasku krene da polupanično mrda glavom i gleda kako što pre da pobegne nazad. Ne snalazi se najbolje u novom okruženju, ali je jako gord kad je na svome. Život van grada nikako ne dolazi u obzir.

Vrapci su pak manji, brži i pametniji. Kad mogu, takmiče se i sa triput većim golubovima, pa koriste njihovu tromost i kradu im mrvice ispred nosa jer mora se jesti. Golubovi njih mrze, to jest mrzeli su ih dok je vrabaca još uvek bivalo.

*  *  *

Jednog vrućeg letnjeg dana, u Beograd pristiže jedno omanje jato nekih neobičnih ptica. Glavni košutnjački golub nije bio vičan stranama sveta, ali reče da je siguran da ove čudne ptice doleteše iz pravca gde je u ovo letnje doba Sunce na pola puta između izlaska i zenita.

– To ti je onda neki istok-jugoistok, reče mudro glavni gradski golub.

Ove egzotične ptice ponajviše podsećahu na naše lokalne vrane koje, uzgred, naši golubovi tiho preziru. Moraš se ipak čuvati ptica čije gakanje ne razumevaš i koje imaju perje tamnije od tvog.

Imahu te pristigle ptice veoma čudnu naviku da uopšte ne jedu crve već samo mrvice. Golubove bi i to zbunjivalo. Zaposele bi jedan ili dva parka u centru Beograda, parkove koji su inače bivali prazni, i tamo bi se hranile i spavale. Pa ipak bi na svakih par dana odlazile dalje, na severozapad, a novo jato bi pristizalo.

Golubovi ih gledahu podozrivo; nisu im se sviđala njihova tamna pera. Komentarisali bi: „Vidi ove selice, zaposeše nam park i jedu naše mrvice. Park je pre njih bio baš lepo prazan, bilo je u njemu mira i tišine. Istina, nismo ga ni mi baš koristili, ali kakav je to način, kakva drskost doći u tuđ jedan park pa se tako šepuriti, vidi koliko perja po podu! Jeste li čuli vest: pre neki dan ih se dvoje podžapalo negde na nebu 100 kilometara odavde. Jasno je da su došli samo da nam prave probleme!‟

A jedna lasta uzalud je golubovima govorila da razume jezik ovih prokletih ptica, te da su joj rekle da je u njihovoj dalekoj zemlji objavljen opšti lov na ptice svih vrsta. Nemaju jadne kud, govoraše lasta, već prate Sunce pa – dokle stignu.

– „I bolje da ne ostaju ovde‟, odgovori joj glavni golub. „Naše mrvice trebaju nama! Jeste da mi smemo da jedemo i crve, ali do mrvica je toliko lakše doći.‟

*  *  *

Tačno dvadeset godina pre ovog događaja, jednog vrućeg letnjeg dana, u Beograd pristiže jedno ogromno jato šumskih golubova. Glavni surčinski golub nije bio vičan stranama sveta, ali reče da je siguran da ovo golublje dolete iz pravca gde je u ono letnje doba Sunce na pola puta između zenita i zalaska.

– „Znam, to ti je otprilike jugozapad‟, reče mudro glavni gradski golub.

Šumski golubovi su krupniji, imaju nešto lepše perje i puno lepše guču od gradskih – nekako polako i melodično, a osim u šumi snalaze se i u gradu. Stoga su gradski golubovi na njih pomalo ljubomorni.

Kad stigoše, šumski golubovi behu ofucanog perja i govoriše da je u njihovoj šumi bio objavljen lov na ptice svih vrsta. Zato je njihov glavešina odlučio da ih pošalje ovamo, svojoj golubijoj braći, i glavni se beogradski golub tome i te kako obradovao. Znao je da će, ako ih dobro prihvati, oni glasati za njega da on opet postane i ostane glavni gradski golub.

I šumski golubovi posle za njega odista i glasahu, i on osta i dalje glavni gradski golub. I svi ostali golubovi se tome radovaše, i nekako im je laknulo što ne mora niko od njih da bude glavni golub. Previše je to razmišljanja za njihove glave koje rade napred-nazad. I nasta opšta golubija idila.

Međutim, mnogo šumskih golubova jede mnogo crva i mrvica. A pošto su krupniji, oni proždiru čak i više nego gradski.

Vrapci ovakav manjak hrane nisu mogli da izdrže pa se odseliše u daleke krajeve. Ne mogaše da pariraju okretnijim i snažnijim šumskim pticama. Ali vrapci su mali, ne jedu mnogo, pa ni to nije napravilo bitnu razliku u količini hrane u Beogradu.

Gradski golubovi jesu tupavi, ali nisu svi ćoravi:

– „Vidi, pojedoše nam sve živo ovi divljaci‟, reče jedan vračarski golub.

– „Kakve veze ima, oni su svi bre naši!‟, odseče glavni tašmajdanski golub. „Možda jesu pomalo divlji, ali su snažni k’o galebovi! Pogle ovog kršnog: jeste da jede kao mećava, ali vidi kakvi mišići bre, sav je u krilima! Slušaj, dok je nama njih, nama niko ništa ne može!‟

Vračarac na to samo sleže ramenima i nastavi da traži mrvice mrdajući glavom napred-nazad, zadovoljan što, iako je gladan, u Beogradu makar više nema onih dosadnih vrabaca.

*  *  *

Dvadeset godina kasnije, šumski golubovi su i dalje u Beogradu, ali su se od onda pogospodili pa više ne guču onako lepo niti im je perje raskošnije od perja običnog gradskog goluba; asimilovali su se. Njihova šuma je sada tek daleka uspomena; ne bi se tamo vratili ni za živu glavu.

Vrabaca i dalje nema, i mrvice su i dalje u deficitu. Pijačarske papaje nema dovoljno za sve. Crvića bi se i našlo, ali ko će ih kopati.

I baš danas, na datum svog uzleta iz daleke jugozapadne zemlje, šumski golubovi zajedno sa gradskima žale i tuguju. Gledaju ko će glasnije da guče, zaglušujuću buku prave. A tuguju za onim danom kad je počela njihova dominacija nad Beogradom, mada im je taj dan doneo sve: i lagodan život u metropoli, i pristup hiljadama finih golubica, plus je rasterao vrapce. U Beogradu je sad još jedino ostala pokoja vrana, tu i tamo poneka svraka, i šačica onih čudnih vranolikih ptica u onom jednom parku, mamicu im njihovu što gaču bez veze i sve nam mrvice s poda jedu.

Uistinu jeste dan žalosti onaj kad su došli divlji pa oterali pitome. Pitajte samo ptice iz parka.

 

fotke: ZeroOne, order_242, Mukesh Patil

Advertisements

One thought on “Golubija žalost

  1. Pingback: Gru | Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s