Topli zagrljaj zmije

Ima jedno ostrvo u Pacifiku koje se zove Kili. Pripada Maršalovim ostrvima i pokriva manje od jednog kvadratnog kilometra. Na ostrvu Kili živi zgusnuto 600 ili 700 ljudi koji su svi poreklom sa atola koji se zove Bikini.

Bikini je, znamo svi, slatki odevni predmet koji se ovih vrućih letnjih dana često viđa na ženskim osobama koje posećuju plaže. Ali ono što nismo znali svi je da je bikini nazvan po atolu Bikini na egzotičnoj lokaciji usred pacifičkog ničega. E sad, s obzirom na njegov melodični naziv (koje bi se, uzgred, moglo prevesti kao Kokosovo), njegov seksi položaj na planeti i njegovo kumovanje kupaćem kostimu, vi olako zamišljate da koralni greben Bikini mora biti jedno fino tropsko mesto sa palmama, kokosima, devojkama u bikinijima koje vas služe rajskim voćem i smeškajući se vam svirkaju ukulele na uvce?

Aloha, stranče 🙂

Nije tako.

Kupaći kostim koji više otkriva nego što kostimira, kad je bio osmišljen sredinom 40-ih, isprva je trebalo da se zove Atom. Ima smisla: kostim je malecak kao atom, kao dalje nedeljiva jedinica odeće (mada će budućnost pokazati da se uvek može i manje). A onda mu je francuski dizajner Luj Rear ipak odlučio da nadene ime bikini.
Zašto?, pitate se vi. Verovatno zato što je Bikini najmanji od svih atola i, uopšte, ostrva igde?

Opet, ne.

Bikini je upravo najnesrećniji od svih atola i, verovatno, ostrva. Jer na Bikiniju su 1946. SAD detonirale prvu atomsku bombu od Nagasakija, a u narednih 12 godina ih je na njemu, iznad i ispod njega opaljeno još 22, ukupno jakih kao 2.000 one bačene na Hirošimu (uključujući tu i Castle Bravo, drugu najjaču hidrogensku bombu u istoriji) i tada je atol Bikini, dabome, solidno ozračen radioaktivnim cezijumom i stroncijumom za narednih mnogo, mnogo vekova.

Pozdrav sa Bikinija!

Nadao se Francuz da će bikini privući eksploziju pažnje kao što je postao eksplozivan i Bikini, no bikini je pre uspeo samo stoga što je seksi.

Elem, znajući iz iskustva da ljudi ne podnose baš najbolje nuklearne eksplozije, vlada SAD je najpre ljubazno zamolila bikinsko stanovništvo da se presele na drugo ostrvo, „radi dobrobiti čitavog čovečanstva‟, i tu dolazimo do suštine cele priče.
Lokalci i danas prepričavaju kako im je jedan oficir američke mornarice, izvesni Ben Vajat, tada blagoglagoljivo rekao:

Ne brinite se. Bez obzira da li plutate po moru na splavu ili ste na peščanom sprudu, vi ćete uvek biti kao deca Amerike. Mi ćemo se starati o vama.

Tada pogrešno verujući da će se za koju godinu vratiti na svoje ostrvo, Bikinci na kraju završiše na pomenutom ostrvu Kili, kojih 1.000 kilometara od nuklearnog pakla.
E međutim, na minijaturnom Kiliju ne postoji ušuškana laguna pogodna za ribolov, kao što su je imali na Bikiniju. Plus, na manje od 1 km² zemlje ne možeš baš da očekuješ eksploziju poljoprivrede, tako da siroti Bikinjani okruženi okeanom punim ribe i dan-danas zavise od dovoza hrane spolja.

Pogledajmo sad zastavu Bikinija:

Neodoljivo podseća na jednu drugu zastavu, je l’ da?

Maršalova ostrva (kojima pripadaju i Bikini i Kili) su nezavisna država, ali istovremeno i država pridružena SAD. Ta birokratska zafrkancija je tema za sebe, međutim, ova zastava ima samo 23 zvezde u plavom ćošku, plus tri u drugom ćošku, dve ispod njih, i neki tekst posred. Neobično.

Dvadesettri zvezde predstavljaju 23 Maršalova ostrva, tri crne zvezde su tri ostrva rasturena atomskim bombama, a dve zvezde dole, daleko od ove tri, su Kili i još jedno ostrvo u blizini, jedino u okolini na kojem takođe žive ljudi.
Tekst, kojeg je navodno izgovorio bikinski poglavica kao odgovor na utehu američke vlade, govori: Sve je u Božjim rukama.

Seoba broj 2

Bilo Boga ili ne, globalno zagrevanje je stiglo i na Pacifik. Nivo okeana se u poslednjih par decenija podigao i sve su jače oluje koje to more dodatno nabacuju, a najviši vrh ostrva Kili je na 3 metra nadmorske visine. Nije baš da ima gde da se pobegne.

Suočeni s manjkom hrane i manjkom životnog prostora, Kilijani/Bikinjani sad gledaju kako da se spasu sa tonućeg ostrva i, prirodno, traže pomoć od SAD. Ali, od konkretne pomoći zasad ni traga ni glasa; jedinu dobrobit koju su ostrvljani od svog velikog brata dosad uopšte dobili je nekakav fond iz kojeg dobijaju za lečenje i kojih 500 dolara po glavi godišnje.

Kili, tropski raj u Pacifiku (bukvalno)

Dakle, od početnog ne brinite se, žitelji Bikinija su dobili najpre uništenje svog doma nuklearkama, pa preseljenje na 1.000 km udaljeno ostrvo koje je 6 puta manje od njihovog i posve nepodobno za normalan život, a na kraju i potapanje tog ostrva morem čiji se nivo podigao upravo zahvaljujući zemlji kojoj su pridruženi i koja ih je tešila da se ne brinu.

Baš su nedosledni i bezobrazni ti Amerikanci.

Ali, pričekajmo.

 

Naše dvorište

Imamo i mi par konja za trku, i to opako gorih od prethodnog:


Ne sme niko da vas bije

Usred tenzija koje su na Kosovu tinjale bar od 1974, relativno mladi i ambiciozni predsednik Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević, dođe aprila 1987. u Kosovo Polje na neki od dosadnih sastanaka sa lokalnim glavešinama. Međutim, lokalne glavešine su htele malo da zezaju krizu pa su spremile solidnu količinu kamenja za bacanje na lokalne milicionare. Jer šta drugo da radiš kad ti dođe Milošević.

Lokalni milicionari (uglavnom Albanci, što je i bio cilj kamenja), kako to obično biva kad policiju gađaš tvrdim predmetima, na kamenje uzvratiše pendrecima, a tada je došao čas prosvetljenja i blage uspaničenosti mladog i ambicioznog Miloševića pa je tu par puta zaredom (because prpa) onako očinski ispljunuo:

Ne šme niko da vaš bije!

Srblji se tome odmah obradovaše vrlo, albanski se milicionari povukoše pred indirektnom pretnjom glavešine iz Beograda, i ostatak znamo: osma sednica, antibirokratska revolucija, Srbija otima Jugoslaviju, Milošević otima živote i nama i Albancima i onima kojima je obećao da ne sme niko da ih bije, i drugima. Stotine hiljada mrtvih, milion ili dva izbeglih i prognanih (a uglavnom Kosovara), generacije i generacije i bukvalno i metaforički prekinute od života. A sve je počelo tešenjem.


Dobro, hm, to jeste baš bilo gadno. Valjda je to jedini primer kojeg imamo?

 

Ne bojte se ništa

Mesec je jul 1995. godine. U Jugoslaviji je Godina kulture, sportske sankcije su joj taze ukinute, što naši basketaši koriste da postanu prvaci Evrope. Leto je vruće.

U Bosni, pak, već četvrtu godinu bukti rat u kojem se naši heroji bore protiv mrskih Turaka, mudžahedina i, jebemliga, talibana, a za slobodu svetog srpskog naroda i grabljenje što većeg parčeta kršne zemlje.
Jedan mali grad na istoku te zemlje, nekada poznat po rudnicima srebra, već je godinama okružen našom herojskom vojskom, ali ga naši osvajaju tek sad. Razlog odugovlačenja? Garnizon međunarodne vojske koji je tu, očigledno je, čučao više radi utehe lokalnom življu pogrešne nacionalnosti.

Pošto se iz tog opkoljenog džepa nije moglo nikud, u okolini grada Srebrenice skupilo se par desetina hiljada ljudi koji su sada pod komandom naše junačke vojske. A vođa te vojske, Ratko Mladić, teši ih da će sve biti u redu, da će svi biti bez problema evakuisani na teritoriju koja im više prija, i ponavlja im:

Ne bojte se ništa!

I oni mu veruju i s olakšanjem mu se zahvaljuju.

Ono što hiljade i hiljade golorukih talaca ne zna je da je ta ista generalčina samo dan ranije ponosno najavila da je „došlo vreme da se Turcima osvetimo na ovom prostoru‟.

I ostatak opet znamo svi: počev već od narednog jutra, nekih 8.000 muškaraca (uglavnom glavâ porodicâ) je, nakon par dana izgladnjivanja i uopšte kojekakvih mučenja i iživljavanja, završilo vezanih ruku i/ili očiju sa po više metaka u telu i, najzad, u rakama iskopanima našim herojskim buldožerima. Mnogi od tih nesrećnika nisu pak završili ni tu, već im je kosti naša junačka vojska kasnije drugim buldožerima prekopavala da bi ih diskretno zakopala na nekom trećem mestu. Nije bilo lako zatreti im seme tursko, a bome ni junački sprati krv sa svojih ruku.

Ne bojte se ništa, nećemo vas dugo mučiti. Samo dan ili dva, ili pet.
A ni vi što preživeste – ne bojte se ništa, vaša će patnja trajati samo do kraja vaših života.


*  *  *

Jedina pompezno izgovorena uteha bez tragičnog ishoda (za koju ja znam) beše ona iz 1978, kada je novoizabrani papa Jovan Pavle II plebsu poručio da neimade straha: Non abbiate paura, ponavljao je papa i tako uneo dašak mira u duše milijarde vernika u već četvrtoj deceniji napetog Hladnog rata.

E ali, taj govor je bio direktno prenošen milijardama na sve televizore sveta, dok su prethodna dva bila snimana amaterskim kamerama, za vrlo lokalnu upotrebu.
Onaj prvi, atomski, je tek bio za lokalnu primenu pa je valjda zato i završio s nuklearkama.

Prema tome, deco, čuvajmo se uteha sa lokalnim dejstvom jer one znaju da budu šarena laža, a lokalne šarene laže prodavane od strane ludaka, videsmo i osetismo, lako umeju da proizvedu kolektivni najeb.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s