Ljeto iza nas

Eto, došao je i Beer Fest, poslednji trzaj leta, poslednja šansa da se smuva ko još nije. Optimizam iz juna polako vene, žal za onim zalascima sunca u 9 uveče gasi se pivom u hektolitrima. Ko nije iskoristio konzumaciju – neka si j… mater.

Neobična je stvar leto.

– Koliko imate letâ?

Letima brojimo godine zato što je leto – smisao godine. Leto je vrhunac i cilj cele zajebancije sa prezimljavanjem zime u vunenim čarapama i ispijanjem dvadeset čajeva dnevno. Borba s vetrom u oktobru, s vetrom koji nam čupa kišobrane iz ruku, završava se našom pobedom kada stigne jun. I, ni sav majski polen što nas tera na šmrkanje, ni sve svetlozeleno, tek propupelo, lišće ne mogu zameniti – ma ni primirisati – onom guštu kad upekne zvezda pa možemo da se šetkamo u gaćama, a danima nikad kraja.

I borba za moć utihne na leto. Svi budžovani kojima je bitno da budu jako moćni i važni se povuku negde u toplije krajeve, ili gde već, da si tamo leče komplekse. Ovo najzad ostavlja prostora običnom čoveku koji je samom sebi dovoljno moćan, kojem ne treba nadmenog dokazivanja da bi bio dokazan. Lakše se diše i manje je cimanja. Ambijent je opušteniji.

Dobra je fora i Miholjsko leto, kad je kao još uvek leto, ali nije baš. I zaista nije baš; ne možeš tek tako da se opustiš, da izađeš kasno a da još bude dan, jer leto je tada tek sasušena breskva iz koje cedimo poslednju kap ustajalog soka. Nostalgično leto, tako bih ga ja nazvao. Ali, opet godi.

*  *  *

Evo recepta za uspešno uživanje u letu: udobno se obučeš, sedneš s prijateljem negde takođe udobno (nebitno je li tvoj balkon ili kafić na trgu), dobaviš sebi pićence, sklopiš oči i udahneš duboko. Držiš tako kapke snažno sklopljene na par sekundi i pokušaš da osetiš vetar na koži i toplinu sunca svuda oko sebe, svakom porom sebe. Zatim se polako osvestiš i zagledaš u daljinu u uzaludnom, ali slatkom, pokušaju da shvatiš smisao života. Kad smisao života (naravno) ne shvatiš, tad se okreneš prijatelju te zajedno počnete da planirate letovanje.

Ne mora nigde daleko, ni skupo. Ali bitno je da se ode, da ti se godina ne ubuđa.

Kad tamo negde i stignete, zaboraviš na sve muke i probleme kod kuće i prisetiš se svojih predaka koji u mirnodopskim uslovima nikad nisu imali krupnih briga. Pa pošto je mir, ugledaš se na te mudre ljude i opustiš um tako da te mozak zaboli. Pa pogleduješ oko sebe takođe opuštenu raju i njihovu oskudnu odeću i, pogotovo, je li, ono što je nezaodenuto. Pa nađeš u svemu tome neku sreću pa ti bude drago pa se nasmešiš pa se, na kraju, i tebi neko nasmeši. Te pomisliš, najzad, kako ovaj jebeni život ima smisla.

Probaj, dok je još leto.

naslovna fotka: Jana; druga fotka: Stevebidmead

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s