Prezimljavanje

Špajz

Septembar je vreme kada se sprema zimnica, i navlači ogrev. Valja nam osmisliti šta ćemo zaturšijati i koliko ćemo kila paprika napeći. Treba kupiti tegle, poklopce, gumice, treba spremiti lonce, a najpre treba počistiti špajz. Jer, kao i u gradskom prevozu, ne možeš da uđeš pre nego li pustiš one koji su unutra da izađu.

Ne treba se, prilikom raščišćavanja špajza, čuditi ako se naiđe na ostatke lanjske zimnice – teglu pekmeza od šljiva, dve tegle zaboravljene turšije, i teglicu ajvara još od pre tri zime koja se krila u zavučenom mračnom ćošku ispod police. Sve je to deo velikog jesenjeg spremanja koje se obavlja barem duplo brže od onog prolećnog jer se, prirodno, nema mnogo vremena pre nego zima zagudi.

A ogreva dobri domaćini navuku još u maju, da im se prosuši do grejne sezone.

Fudbalica

Što se tiče domaćeg fudbala, najveće dostignuće naših klubova je upravo: prezimiti u Evropi.

A to znači sledeće: proći kroz svih nekoliko kola kvalifikacija za neko od evropskih takmičenja, dakle preveslati moldavske, beloruske, albanske, luksemburške pacere da bi se dohvatila zimska međusezona kad se utakmice ne igraju pa se, po sili godišnjih doba, ostaje „u Evropi‟ sve do kraja zime.

Daleka je ta Evropa i teško dostižna našim pacerima, ali eto, ove sezone će naš šampion ipak da prezimi u Ligi Evrope, i to zato jer ga je prethodno iz Lige šampiona izbacio beloruski šampion. Postignúće par excellence.

Daleki su i ti dani stare slave kad su naši klubovi igrali finale Kupa šampiona, a ono jedared i bili prvaci Evrope i sveta. Danas, koji klub prezimi u Evropi – dohvatio se miliona i miliona evra koje mu servira Evropa kao nagradu za učešće, a svaki dalji rezultat je nebitan jer bitan je samo taj keš koji služi za prezimljavanje i, potom, za neizbežnu blamažu na proleće.

Nevoljnici

Kao kakav bolji klub naše Superlige, i naše izbeglice čeka nervoza oko toga kako prezimiti u Evropi. Hoćemo li od njih, Beograđani moji, očekivati da prezime u parku? Mislimo li zaista da će ih dovoljno grejati toplota koju su akumulirali u telima u svom toplom zavičaju? U koga ćemo uperiti prst ako li se neko od njih, nedajbože, smrzne pešačeći po gostoljubivoj zemlji Srbiji ili grčeći se u parku glavnog grada joj?

Ti ljudi ne nose sa sobom ćebad, ne nose kuvala niti kotlove, nemaju plinske boce ni čajnike ni bojlere. Setimo ih se, ne zato što smo i mi onomad bežali od Huna, Turaka i ustaša, nego zato što je osnovna ljudska vrlina i dužnost ta da pomogne čoveku-nevoljniku.

Pre neki dan je papa zahtevao od svake župe da primi kod sebe po jednu izbegličku porodicu. Naši patrijarsi i mitropoliti se još uvek nisu bogougodno izjasnili po pitanju egzodusa, valjda imaju pametnija posla, ali to nama ne sme biti prepreka da ostanemo ljudi.

Izvucimo, čim zahladi, stare ćebiće koji nam više ne trebaju, nakuvajmo jedan termos čaja od nane, ili makar izvucimo iz špajza jednu teglu one turšije, pa odnesimo tim nesrećnicima u parku. Osmeh je zagarantovan, a ko izvuče osmeh od onoga koji je izgubio sve, taj je položio ispit čoveštva i može da ode kući ponosan i nasmejan.
Doduše, samo danas. Jer naredni test je zakazan već za sutradan.

I, tako ćemo, sugrađani moji, postati šampioni Evrope.

 

naslovna fotka: Lima Pix

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s