Ne rade vrata

Juče s dragom raspravljah o tome kako je narod u Srbiji navikao da stvari ne rade. Pričali smo, konkretno, o našim dragim muzejima koji zvrje zatvoreni poslednjih X godina.
Ona je mišljenja da bi ekspresno renoviranje i otvaranje Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti donelo odlične PR poene vlastima koje kreću u suludi Beograd na vodi (kojeg zatucana većina mrzi). Zamislih se i rekoh da to zapravo ima smisla, ali da je ljudima, poslovično već, svega dosta i da nemaju oni vremena da misle o bezveznim muzejima (muzeji zahtevaju umni napor) te da su ionako navikli da stvari oko njih ne rade.
Kao što im, uzgred, ne rade ni mozgovi jer npr. u muzeje ne idu. Uključi TV, uzmi da vrtiš kanale pa slučajno nabasaj na neki rijeliti („Ja ti to inače ne gledam, hehe‟) i slučajno se zapilji u isti na nekoliko sati.

No, elem, sutradan: na autobus koji dolazi za „4‟ minuta čekali smo barem 7 minuta. Autobus je 17-ica pa je zato, slučajno ili ne, jedna od tih linija za koje na upit *011*789# dobiješ i predviđeni broj minuta (u zagradi). Svejedno; nije da žurimo, a napokon, ni ne očekuješ da će stvari da rade kako treba.

Bus je ipak stigao, zaustavlja se, i mi smo nekako u nivou zadnjih vrata. Čuje se šištanje pneumatike i vrata se otvaraju, to jest otvaraju se sva vrata osim zadnjih. Moj iskusni instinkt prekaljenog korisnika gradskog prevoza mi ionako šapuće da su zadnja vrata loše rešenje jer na srednjima ima puno više prostora, i mi se okrećemo predzadnjim vratima. Zadnja se i dalje ne otvaraju.

Poslednju sumnju da zadnja vrata možda nisu ispravna odagnalo mi je odsustvo putnika u repu busa. U zadnja dva-tri reda sedišta sedelo ih je možda dvoje. To je lepa prilika da se sedne u ušuškani kraj vozila gde nema promaje, nema saobraćaja jer je „slepa ulica‟, i bezbedno je od kontrole jer dok bi nam kontrolor prišao, mi bismo se već uveliko validirali. A i donekle je romantično.

Sedamo dakle u šarage i tek tad primećujemo papir na zadnjim vratima. Na hartiji je trapavo odštampano NE RADE VRATA, ali je hartija zacepljena, i to na način da se spolja jedino može videti VRATA.
Ne verujem da je baš takav zacep bio slučajan; pre će biti da je neki dokoni učenik neke od škola iz zemunskog gornjeg grada rešio da si prekrati dugu vožnju iz svoje postojbine dokazujući svoju duhovitost na javnim obaveštenjima javnog prevoznika.

Draga i ja sedimo i stanica za stanicom se ređa, a zadnja vrata pored nas se, očekivano, ni ne mrdaju. Bus pristane na stajalište, putnici su spremni, iščekuju taj sekund kad će se dveri buske otvoriti ne bi li pokuljali u isti (danas je baš košavito, nije za da se zvrji napolju), i… ništa!
Sledi sekunda opšte zbunjenosti: kako sad ovo, šta se dešava lebtejebo, moram da uđem, kasnim, putujem, čekaju me!?

Sekunda koja sledi potom, mahom se provodi u racionalizaciji nastale situacije: neki primećuju zacepljeni papir na unutrašnjoj strani stakla ali sa njega ne mogu da zaključe ništa osim da su to VRATA, a neki jednostavno odustaju bez borbe i okreću se ostatku busovih otvora koji ih uveliko čekaju otvoreni.
Nema mnogo izbora – ili ćeš prošetati malo napred ili ćeš ostati bez busa. Zadnja vrata ne praštaju.

Najzad svi nekako ulaze; ima tu i staraca pa se čeka i duže nego što bi se čekalo da ih nema, ali ne živimo u savršenom svetu, već u regionu i u gradu koji ubrzano stare. A na babu moraš da čekaš, rekli bi neki stari.

Sve je ponovo u redu, vozilo polazi, i predstava se, bez izuzetka, ponavlja na svakoj stanici: bus kaže pšššš, potencijalnih nekoliko putnika skoro da zakoračuju, ali baš ispred njih se pšššš ne čuje, opšta zbunjenost, misaona frka, zbunjeni pogledi, zveranje, naše tiho kikotanje, njihovo mentalno sleganje ramenima i lagana šetnja do otvorenih vrata.

Žalim što nemam kameru da snimim šou.

Na stanici kod Merkatora, čitam sa usana neke devojke koja sedi ispod stanične streje: „Šta je ovo, ne rade vrata!?‟ Nije ni bila zainteresovana za naš autobus, ali kakvog li čuda kad mu se vrata pred njom ne otvoriše!

Najzad, nakon ovog, iznova i iznova ponovljenog, slučajnog eksperimenta koji je svaki put davao isti rezultat, draga i ja zajedno zaključujemo da naši ljudi, za neke stvari, i te kako očekuju da rade.

Samo treba pronaći vrata njihove zainteresovanosti.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s