Gde vidite sebe za 5 godina?

Ovo je priča o jednom mom nedavnom, neobično krasnom susretu s čarima naše administracije, koji je još jednom dokazao da papirološke aveti, ale i roge vrebaju iza svakog ćoška i ne praštaju.

Nadobudno legalno

Zakon o strancima kaže da u Republici Srbiji „stranac može da boravi najviše 90 dana, u periodu od šest meseci računajući od dana prvog ulaska”.
U startu je nejasno kada je taj prvi ulazak (šta ako je stranac prvi put ušao pre 6 i po meseci?) i koji je to prvi ulazak? Po svoj prilici fali interpunkcije, ali za priču nevažno.

Moja draga strankinja i ja živimo zajedno, s plemenitom namerom da se narednog proleća uzmemo i tako za mrvicu popravimo otužnu statistiku Srbije.
Mada se skoro svi kojima kažem za nas iščuđavaju otkud to da ja nisam otišao kod nje (draga je iz SAD) nego sam nju doveo ovde. Na to sa smehom odgovaram kako je nisam ja doveo već je sama došla.
Ponekad se borba sa zaostalostima balkanskog mindseta odvija na neočekivanim bojnim poljima.

E sad, znamo da do narednog proleća ima više od 90 dana, i znamo da je draga – strankinja. Prema tome, dragoj treba neka vrsta odobrenja za privremeni boravak iz široke lepeze osnova po kojima se to odobrenje može dobiti. Vidimo da tu ima svačega: školovanje, rad, sport, lečenje, privatna poseta, rad pri NVO, srodstvo,… Sve zbog toga što strance treba kontrolisati i boravak im pažljivo odobravati, jer neprijatelj nikad ne spava.

Pravna podloga

Gledano logički i zdravorazumski, draga i ja živimo zajedno u vezi koja još uvek nije brak, pa se naša mala, dvočlana zajednica stoga naziva vanbračna zajednica (nadalje: VBZ).

Takođe gledano logički i zdravorazumski, a na osnovu svih dostupnih informacija na sajtu MUP-a i na osnovu dostupnih važećih propisa, vremenski raspored ishodovanja odobrenja privremenog boravka po osnovu života u vanbračnoj zajednici (OPBVBZ) izgleda ovako:

  • stranac legalno uđe u Srbiju npr. danas
  • stranac se legalno, u roku od 24h, prijavi u lokalnu policijsku stanicu
  • stranac u roku od 3 meseca prikuplja dokumentaciju i podnosi zahtev za OPBVBZ
  • stranac legalno dobija OPBVBZ i legalno živi u VBZ dok god ne stupi u legalan brak s državljaninom Rep. Srbije ili ne produži OPBVBZ

Lepo, i s obzirom na okolnosti zvuči podnošljivo.

Prema tome, draga i ja uzesmo da blagovremeno prikupljamo taj milion papira koji nam je potreban, uključujući i njenu potvrdu da nije udata (taksa: XY dolara), kao i overenu izjavu dva svedoka da mi živimo u VBZ a koja se može jedino overiti na za to propisanom obrascu kojeg ne možete kupiti ovde u opštini nego u knjižari i taksu za nju ne možete platiti ovde u opštini nego samo u Pošti pošto banke ne primaju uplatnice posle 16:30 jer ne mogu da ih proknjiže.
I tome slično.

Svejedno, nakon par nedelja cucanja, dobavimo mi sve što nama treba i uputimo se vedra čela ka jedinoj policijskoj stanici nadležnoj za sve strance u Beogradu.

Na pragu smo da uvedemo strankinju u pravni poredak Srbije.

Uprava za strance

U policijskoj stanici, kako i doliči, postoji oglasna tabla i na njoj spisak potrebnih dokumenata za različita OPB, koji je samo prežvakani spisak sa sajta. Pored toga, stoji i obaveštenje da je neki Rus izvisio za boravak jer mu je istekao rok da donese noviji pasoš (pasoš mora da važi još par meseci po isteku OPB, za svaki slučaj).

Enterijer stanice je očekivano čemeran i slabo je označeno gde je šta, ali se već snalazimo i stajemo u red ispred jedne kancelarije. U kancelariji se nalazi jedan dugačak sto predviđen za bar šest radnika a za kojim, u proseku, radi njih dvoje. Stoga se čekanje odužuje na preko sat vremena jer, realno, ko šiša strance; stranci su bezopasni jer su slabi, slabi su jer nemaju leđa, pa sam ja, gosn. Ćata, potpuno opušten i bezbedan u svojoj kancelarijskoj stolici, radio ili ne radio. Ko mi šta može?

Čekamo draga i ja koliko treba, uz jedinu mrzovolju zbog iscrpljenosti uzrokovane besmislenim stajanjem. Vedar duh nas u suštini ne napušta.
Dolazimo najzad na red i sedamo preko puta jedne finije gospođe šalteruše. Otvaramo fasciklu s našim dokumentima pažljivo, kao Pandora svoju kutijicu.

E, ali prc!

Uze rečena gospođa da pitomo prevrće papire:

„Vi ste prvi put?”
„Da, prvi put; boravak po osnovu života u VBZ.”
„Aha… Hm… Vidim ovde ima studentska viza… (Draga je prošle godine studirala ovde.) Ali je viza istekla u decembru 2014… Hm…”

Nervozno iščekivanje… u čemu je sada problem? Jedva se domogosmo i papirâ i šaltera, sve smo proučili i sve deluje ok, mislim da u najgorem slučaju zaslužujemo odgovor tipa FT1P. I to papirić uplatnice za taksu na boravak i papirić uplatnice za taksu na podnesak. (Iz iskustva makar znam da pare ne treba davati sve do samog kraja.)

Nastavi referetkinja da lagano trkeljiše po fascikli pa reče:

„Da… Ne može direktno VBZ, mora prvo privatna poseta.”
„Kako!?”
„Morate najpre da budete na privatnoj poseti (jer ona više nije studentkinja) na 3 meseca, pa onda još jednom na 3 meseca, pa tek onda možete da pređete na vanbračnu zajednicu. Mislim, vi možete i da insistirate na OPBVBZ, ali to možete da dobijete samo na 3 meseca.”

What the actual fuck!!? Gde to jebeno piše!???

Naravno da tog odgovora nema. Tuc-muc, raspitajte se, snađite se…

Ne, jesam se raspitao telefonom pre nego što ćemo krenuti u čitavu zajebanciju. I tad niko takvu glupost nije spominjao. (Fizički ne mogu da dolazim da se raspitkujem jer nam se radna vremena poklapaju.) Zatim sam čitao i zakon, i kojekakve propise, i sajt policije, i sve živo i mrtvo, i tek onda smo krenuli da jurimo papire. Pa nisam mentol!

Osim što očito jesam; ne umem da čitam misli i nepisane propise organa uprave.

Šta dalje?

Utučeni (jer sad imamo bar jedan papir koji više nije upotrebljiv (Zahtev), zatim dva papira koja nam odjednom fale, i bar 10 papira viška) odlazimo na utešni sladoled i kafu. Nije baš ni da je loš seks sa administracijom – smak sveta.

Razmatramo šta dalje; granice, pečati u pasošu, dobra volja na kolenima, beli karton, garancija i novčana garancija nisu isto, šta uopšte znači privatna poseta i po čemu se kog vraga razlikuje od turističke posete, kafu solidne zapremine sručujem u grlo u rekordnom roku.

Vremenski raspored ishodovanja OPBVBZ (na duže od 3 meseca) zapravo izgleda ovako:

  • stranac legalno uđe u Srbiju
  • stranac se legalno, u roku od 24h, prijavi u lokalnu policijsku stanicu
  • stranac u roku od 3 meseca prikuplja dokumentaciju i podnosi zahtev za OPBPP
  • stranac legalno dobija OPBPP
  • stranac nakon 3 meseca ponovo podnosi zahtev za OPBPP
  • stranac ponovo legalno dobija OPBPP
  • stranac u roku od još 3 meseca (dakle, između 6 i 9 meseci od početka) prikuplja dokumentaciju i podnosi zahtev za OPBVBZ (jer je valjda već dovoljno privatno isposećivao domaćina)
  • stranac legalno dobija OPBVBZ i legalno živi u VBZ dok god ne stupi u legalan brak s državljaninom Rep. Srbije, ili dok ne produži OPBVBZ.

Koliko godina unapred treba inostrani verenik sebi da isplanira život da bi legalno živeo u vanbračnoj zajednici sa državljaninom Srbije?
Pa da vidimo: 3 meseca turizma plus 3 meseca privatne posete plus par nedelja čekanja plus taksa od stotinjak evra plus opet 3 meseca privatne posete, pišem stoleće pamtim nula, pa tako nekoliko puta ukrug, plus taksa ova taksa ona – summa summarum: nemoj, stranče, na to ni da pomišljaš.

Zvuči kao cirkus, ali je upravo tako. Pitajte samo šalteruše, jer ovu proceduru nigde napisanu naći nećete. Osim ovde, samo za vas, ekskluzivno od Homo Volansa, vašeg tumača propisa preko vlastitih leđa!

Toliko za danas, jutro će biti pametnije od podneva.

Srbijanski legalno

Sutradan doprem do neke veze, neki baja prilično visoko u hijerarhiji, nije bitno.

Okrenem broj – zvuči kao da sam dobio Ivicu Dačića glavom i bradom: isti pijani glas, isti ležerni odnos. I umesto da nam pomogne da stvar što brže završimo (kao što u Srbiji od veze očekuješ), on mi soli pamet i savetuje da sačekamo da prođe još koja nedelja ili mesec pa da tek onda uđemo u proceduru, pa će to već da se otegne, ili već u tom smislu.

Štaviše, veli da bi verovatno bilo najbolje da draga malo napusti zemlju kako bi se potom vratila i opet započela dozvoljenih 90 dana turističke posete, jer iako ne smeš da boraviš duže od 90 dana u šest meseci, „ljudi tako rade u praksi”.

Okej, to znam i sam. Stranac provede nešto manje od 3 meseca u Srbiji, zatim izađe iz zemlje na pola sata, odmah se vrati nazad, razmeni pokoji popreki pogled s graničnim policajcem koji ga merka jer mu se ovaj čini poznatim, i na kraju se sve završi srećno zato što nikom nije stalo da se prepire oko gluposti. Stranac se lepo vraća odakle je krenuo i ponovo se prijavljuje na naredna 3 meseca što, naravno, postaje nelegalno čim li mu isteknu ona početna 3 meseca.

„Ali”, dodaje moj sagovornik, „to ipak ne treba zloupotrebljavati”!?

Da sumiram, visoki funkcioner policije mi je prijateljski saopštio da kršenje zakona ne treba zloupotrebljavati.

Da, tako je, deco. Još jednom: kršenje zakona ne treba zloupotrebljavati. Reko drug načelnik.

Hladne glave

Zakon o strancima donešen je 2008. godine. Nije tako davno; mislio bi čovek da je neki civilizacijski stupanj već bio dostignut. (Mada, s druge strane, ta 2008. je bila godina kad smo malko palili ambasade. Hm.)

Dalje, čak i ako si stranac koji je izboksovao legalan boravak po propisu, protokolu i zakonu, čim li se pomeriš sa svog boravišta – to jest, pređeš granicu naše nevelike zemlje, ili pak odeš na vikend u hostel u Novom Sadu ili u hotel u Vrnjačkoj Banji – sleduje ti da se odmah po povratku prijaviš lokalnoj policijskoj stanici, i da se opet iznova cucaš sa Upravom za strance, predaješ im papire i plaćaš astronomske takse. Jer inače možeš da popiješ masnu kaznu i da reskiraš da fasuješ izgnanstvo. Dakle, vrli zakon te vezuje za tu gde jesi i nema mrdanja!

Propisi su nam iz doba Divljeg zapada kad je najgora sudbina bila biti stranac-došljak-žutokljunac. Imaš da se saginješ pred državom kao pred zlim zamenikom šerifa. Jedina je razlika što se u ono doba to rešavalo brzinskim dvobojem, a u ovo doba te papirologija kukavički tlači godinama i godinama.

Ko je još čuo za slobodu kretanja? Ili za pad Berlinskog zida? Ili za ujedinjenu Evropu bez granica, kojoj kao težimo i mi? Ili, na kraju krajeva, za neotežavanje života mladima koji bi ipak da žive u Srbiji, a legalno? U Srbiji, u kojoj dnevno umre 95 ljudi više nego što ih se rodi, a odseli ih se još pitajboga koliko?

Hello!?

Samo dok smo draga i ja zajedno; bezobrazno izgnanstvo nje bi značilo i odlazak mene. Jer ako država neće nas, to po definiciji znači da neće ni mene.

Epilog

Još uvek nejasan; valjda, valjda ćemo uspeti da napravimo da sve ispadne ok…

Advertisements

One thought on “Gde vidite sebe za 5 godina?

  1. Pingback: Kako dovesti mačku iz Amerike | Homo Volans

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s