Viza

Pre neki dan sam dobio američku vizu. Bila je to kruna mojih višenedeljnih napora oko pribavljanja svih mogućih dokaza da ću se u majčicu Srbiju vratiti.

Sam razgovor je trajao kraće od 2 minuta: kod koga idete, čime se on bavi, čime se Vi bavite, koliko ostajete? Moj krunski adut: moji seksi pečati u pasošu, pečati sa seksi venčićem od evropskih zvezdica u uglu, pečati koji govore da sam se u prošlosti iz finih zemalja vraćao rodnoj grudi.

Sjedinjene Države vole da im se posetioci vrate odakle su došli. Još od Pupinovog doba, dakle već 80-ak godina, na granici mora da se prođe kroz filter Imigracione službe. A dotad, viza ti je tek propusnica do granične luke, vazdušne ili morske.

 *  *  *

Treba razumeti državu, kao što treba razumeti i čoveka. Svi mi imamo svoje paranoje: neko se plaši lopova pa zaključava stan i preko dana, neko pak ne veruje banci pa drži ušteđevinu u dušeku, a država ne veruje svakom pa udara vize.

SAD su, praktično, ostrvo na severnoameričkom kontinentu, ostrvo okruženo samo dvojicom pitomih suseda – Kenadom i Mehikom. I kao i na svakom ostrvu, po definiciji, izolovanom od ostatka sveta, paranoja da će mu se naseliti ko ne treba (zmija, škorpija, termit, čovek) je na visokom nivou.

Drugi razlog viziranja je, svakako, tržišni. Potražnja za useljenjem u „Zemlju slobodnih‟ je ogromna, a ponuda je tanka i striktno ograničena. Kapitalizam odzvanja državnom granicom, jer gde bi ako ne tu. Naučiš kako sistem funkcioniše i pre nego li mu priđeš.

 *  *  *

Prethodni put sam vizu vadio kad sam išao u Hrvatsku, daleke 2002. godine. Tada su nam još trebale vize, a mislim da i dan-danas još uvek jedni drugima zapravo ukidamo vize svake godine na godinu dana, negde pred leto. Obnavljamo ukid, pružamo dozvolu za slobodno kretanje kroz dve invalidske zemlje. Osim ako je, milošću sile zakona EU, taj debilski običaj najzad ukinut.

Sada, kad sam dobio vizu za SAD, osećam se drugačije nego u poslednjih trinaestak godina. Jer navikao sam da slobodno ulazim i prolazim, a viza je odobrenje. Viza je potvrda da se kvalifikuješ. A kvalifikuješ se za sopstvenu slobodu kretanja koja ti je uredno ograničena državnom granicom i viznim režimom. Viza je, bukvalno, dokaz da si viđen i da si okej.

Viza je i paranoja da narednih 10 godina nikako i nipošto ne izgubim pasoš. Jer ne ide mi se opet da čekićam u ambasadi, da plaćam desetine dolara i nosam gomile papira samo da bih dokazao na šalteru da nisam kreten.

Viza je, najzad, dokaz dobrovoljnog poniženja. Moljakaš da otputuješ.
Pre razgovora su mi uzeli otiske svih deset prstiju (standardna procedura). Kako sam se osećao? Kao goveče kad ga kauboji žigošu.

 *  *  *

Ja ne volim da moljakam. Ali zato jako volim da putujem.

Letim u subotu, sad, za 5 dana. Beograd–Cirih–Njuark.

I jedva čekam. 🙂

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s