Dečaštvo

Danas se navršava 21 godina od smrti Milana Mladenovića. Pošto su godine jedino što se navršiti može. Kad ste čuli da je neko navršio (do vrha savršeno natočenu) čašu piva, ili da je navršio kakvo brdo, popevši mu se na vrh? Nema to. Ima samo prevršio (meru, Daru, itd). Godine se, pak, ne daju prevršiti jer se po navršetku jedne odmah načinje naredna. Godine imaju meru, ali ovde ćemo najpre da prozborimo o Milanu.

Milan je bio kvintesencija Jugoslavije:

Rođen je pred kraj bejbibuma, iz mešovitog braka, od oca–vojnog lica; već do tinejdža je bio živeo u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu i Novom Beogradu; strasno je voleo, život ga je boleo, i umesto da u naponu svoje snage zablista, skončao je naglo i u mukama.

Taj dečak je nosio avangardu jugoslovenske kulture. Razmrdavao je učmalosti muzike, rasparčavao je društvene nevaljanosti prevršene države dok su podanici podanički ćutali. Njegovo je sviranje bilo voljeno diljem Evrope; zapadnjačke note, ritmovi i distorzije koje je izvozio iz socijalističke mu domovine bivale su rado upijane čak i kad se nisu razumevale reči našeg malog jezika. Držao je minut ćutanja za granatirani Dubrovnik, odbio je svirku u Banja Luci kad su divljaci srušili džamiju. Najzad, među prvima se latio heroina.

Jel vi mislite da je lako uvek biti vođa, sa stalnim vetrom uz lice?

*  *  *

Danas se Milana sećaju svi jer oreol časnih ne bledi.

Setio ga se pre koju godinu Beograd kad mu je dodelio plato ispred Doma omladine i jednu uličicu u Zemun Polju. Setio ga se i Titograd pa mu je dao jedan sokak od 200 metara. Upravo danas, seća ga se i Novi Sad i daruje mu jedan od čuvenih pasaža što izlaze na Zmaj Jovinu.
Na dan sahrane, setio ga se i Bregović pa je došao da se uslika, šatro ucveljen. Taj plagijator mu je, dok je ovaj bio živ, smatrao muziku za smrtno dosadnu.
Istina je, vidimo, nepravedna i nadasve ironična: tolerantni privlače gnjide.

Milan je sa 21 godinom života osnovao Šarla. Gde ste vi bili s dvadesetjednom?
A pre dvadesetjednu?

*  *  *

Mi volimo Milana jer je pisao srcem, pevao dušom, bunio se zdravim razumom, i svirao nam dok mu prsti ne utrnu pa još malo. Vodio nas je za ruku i delio našu bol. Dečak Milan nam je stoga drag poput oca.

Danas je, uzgred, i dan smrti Tanjuga, vazdarežimske novinske agencije koja je između ostalog, po svojoj prirodi beščasna, u svoje vreme briljirala u ratohuškačkim nasrtajima. Nje mi nije žao.

Ali mi Milanovog dečaštva jeste žao.

Nismo imali mere. Istina je opet surova: baš kao i beščašće, i bezmerje ubija dečake.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s