Kako dovesti mačku iz Amerike

Ne, ovaj tekst nije o tome kako dovesti devojku Amerikanku. O tome sam već pisao. Ovde ćemo o tome kako smo legalno doveli u Srbiju Amerikankinog tronogog mačka.

Mačak ima samo tri noge iz nepoznatog razloga. Draga ga je takvog usvojila. U usvajalištu za mačke su joj samo znali reći da je imao operaciju amputiranja, ali nisu znali reći i zašto. Draga kaže da ga je upravo zbog tronogosti i usvojila – učinio joj se jako drag i komično trapav. Valjda sam joj se zato svideo i ja, ko zna.

Elem, mačak je dragoj toliko drag da je poželela da ga doseli ovde po svaku cenu. I ko sam ja da se bunim? A i znam sa Skajpa da je maconja uistinu simpatičan. S druge strane, nikad nisam imao ni psa ni mačku, pa eto prilike za nove izazove.

E sad, da bi se došlo od Amerike do Srbije, treba preći neke državne granice, a na granicama džedže carinici, a znamo da carinici umeju da poštuju propise i da za svako nepoštovanje propisa umeju da naprave problem. Stoga se propisa valja držati, pa smo se tako i mi upustili u proučavanje istih.

Nakon njuškanja po internetima, došli smo do informacije da je za legalan ulazak kućnog ljubimca u Republiku Srbiju neophodno da ljubimac:

  • ima pasoš,
  • bude čipovan,
  • bude vakcinisan protiv besnila.

Zahtevi se odatle račvaju u tri pravca, i to: za unos ljubimca iz EU, za unos ljubimca iz zemlje koja po mišljenju EU ima povoljnu besnilsku situaciju, i za unos ljubimca iz svih ostalih zemalja. Od svih ovih, izgleda da je najlakši unos iz ovih drugih, kakve su npr. i SAD, jer za njih ne trebaju nikakvi dodatni papiri. Odlično!

Ipak, znajući da u Srbiji živa reč obično vredi puno više od iste te reči napisane na papiru, rešim ja da okrenem veterinarsku inspekciju na aerodromu. I javio se neki prijatan čika koji mi je potvrdio da će mačak morati da ima sve tri stvari (pasoš, čip, vakcinu), ali i da bi bilo poželjno da se uradi provera da je vakcinacija bila uspešna, preciznije (da citiram propis):

[Kućni ljubimci] moraju biti podvrgnuti testiranju seruma krvi na visinu titra specifičnih neutralizirajućih antitela protiv virusa besnila, i to sa graničnim titrom od najmanje 0,5 IU/ml u laboratoriji koja je ovlašćena od strane Evropske unije, najmanje 30 dana posle vakcinacije i tri meseca pre iznošenja, (…)

WTF, a? Pa i jeste. Osim što se ovo odnosi samo na ljubimce koji dolaze iz besnilski nebezbednih zemalja, što SAD nisu, ali je čika inspektor ipak dobrodušno posavetovao da se i to za svaki slučaj uradi. Tako da sam ga ja jednako dobrodušno iskulirao. 🙂

*  *  *

Postoji više načina kako možemo dopremiti kućnog ljubimca iz Amerike: u prtljažniku broda, u prtljažniku aviona ili u kabini aviona. Naravno, draga svog mačora voli sasvim dovoljno da ne dopusti bilo šta sem avionske kabine. Razumljivo.

I tako, otputovasmo mi u Ameriku, iz još nekih razloga osim mačjih. Tamo nam veterinar dade potvrdu da je mačak čipovan, da je broj čipa taj-i-taj, da se mačak zove tako-i-tako i da je protiv besnila vakcinisan tad-i-tad. I sve to tako lepo, na jednom papiru, sa potpisom, bez pečata. Koncizno.

Dóđe dan povratka Srbiji te mi spakujemo mačka u nosiljku. Za avionsku kabinu, nosiljka mora biti u okviru dimenzija ručnog prtljaga i od mekog materijala. Makar u Swissu, kojim smo mi leteli.

Mačak voli da mjauče kad je nervozan (a nervozan je bio celim putem) pa smo na aerodromu (JFK) šarmirali i koga treba i koga ne treba. Gospođama šalterušama je bilo dovoljno da se uvere da smo doplatili kartu za mačka („Baš ste slatki, već zasnivate malu porodicu!”), a liku na kontroli ukrcajnih karata je bilo dovoljno to što ih oboje imamo („A ja reko’ to mi Vi mjaučete!”). Zbog mjaukanja smo stigli na bezbednosni pregled preko reda. Hvala, mačko.

U avionu, mjaukanje su mogli da čuju samo okolni saputnici jer nijedna kućna mačka ne može da nadglasa buku motora. A i onima koji su ga čuli je bilo simpatično. Po sletanju su se raspitivali kako je maca, hvalili su je kako je hrabra, itd. Šmek, šmek.

Na presednom aerodromu, u Cirihu, nikog nije ni zanimalo što imamo mačku, a kamoli da li je vakcinisana. Bukvalno. Jer kad smo zvali aerodrom da se raspitamo, rekoše nam baš ovo: „Švajcarsku Vaša mačka ne zanima.” Precizno i istinito, jer prođosmo samo kroz jednu, redovnu, kontrolu prtljaga. Uzgred, kad se prolazi security, nosiljka prolazi kroz skener prtljaga, a mačka ne. Zato mačku treba uzeti u ruke, pa preporučujem povodac, za slučaj da macan odlepi i reši da strugne.

Na drugom letu, Cirih–Beograd, mačor nam nije mjaukao jer je spavao. Neispavan, mukica. Tako da na tom letu nismo šarmirali nikog, tj. osim svojom prijatnom pojavom. Redovna stvar.

A onda je došao trenutak istine i sletanje na Teslu. Pokupismo prtljag i, kao sav pošten svet koji ima nešto da prijavi Carini, krenusmo kroz crveni prolaz. Tamo, jedna mlađa gospođa u uniformi kojoj izgleda beše drago što imamo mačku. Odmah se nasmešila i razvedrila sa sebe cariničku smrtnu ozbiljnost. Razgovor koji je usledio trajao je ispod 10 sekundi:

– Je l’ mačka vakcinisana i sve to?
– Da, da, sve uredno.
– Verujem. Ne bi ni stigao dovde da nisu svi papiri kako treba.
– Pa da…

Klimamo mi glavom, zgledamo se i smeškamo. Jer niko, nijednog trenutka, ni u jednoj od dve razvijene zemlje, nije ni jednog trenutka ni pogledao ni papire ni mačora. Nijednom. Mogli smo, ispada, opušteno da donesemo leproznog mačka bez čipa, sa tri oka, repom na čelu i zapenjenim ustima.

Tako da je to prošlo glatko. Ono što je prošlo malo manje glatko je naš prolazak kroz skener prtljaga kroz kojeg moraš da proturiš sav prtljag ako li si se zeznuo da dođeš na crveni prolaz. Na ekranu je teta carinica ugledala par telefona (draginu krntiju od nepametnog telefona i dragin prastari ajfon) pa se zabrinula da nismo šverceri. Na kraju je opet navukla svoju cariničku kamenu ekspresiju, ali nas je pustila bez daljeg zezanja.

Tako da mi je ostalo nejasno da li je možda bolje praviti se lud pa ići na zeleni prolaz? To mi ne zvuči fer jer ipak očigledno imaš nešto da prijaviš, nije mačka baš igla. A verovatno bi te i tad proterali kroz skener, i to možda sa još ozbiljnijim pogledom jer si se pravio lud. Ne znam.

*  *  *

Uglavnom, blentavi je mačak svojoj novoj kući stigao srećno. 🙂 Skakuće svuda na svoje tri noge, istražuje, a najpre se popiškio jer se sve vreme, svih 17-ak (i slovima: sedamnaestak!) sati, bio suzdržavao. Nit je piškio nit kakio! Samodisciplinovani mačak se najzad olakšavao jedno dva minuta, uredno, u svoj mačji klozet.

U nosiljku smo mu bili stavili mačji krevet, neke prostirke protiv miomirisa i par igračkica, ali se on uprkos stresu suzdržao od nuždenja, a upravo zbog stresa – i od igranja igračkama. Malo je jeo i još manje pio. Ali nije ni nama bilo lako, nismo se baš naspavali od mjaukanja. Uzgred, u avionskoj kabini nije dozvoljeno vaditi mačora. Just sayin’. 🙂

Bilo je to jedno prijatno putovanje, s obzirom na okolnosti.

Koga zanima papirologija, evo nekih korisnih linkova:

Meow!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s