Za E.

Ovo je post o jednoj hrabroj devojci. (Zvaćemo je Emina.)

Emina je devojka jednog mog starog druga, druga s kojim nisam nikad bio preterano blizak, ali druga s kojim sam tokom godina često prekraćivao duge i dosadne dane na moru. (I more ume da dosadi.)

Eminu sam prvi put video pre četiri leta kad su ona i moj drug ušli u baštu kafića gde sam blejao s nekom ekipom. Ušla je najpre ona, sa najširim osmehom na svetu, sva ozarena što će kroz koju sekundu upoznati mene i još dvoje ljudi koje nikad nije srela. Ne verujem da je to bilo iz pregoleme želje da upozna baš nas, nego eto, saznaćemo da je ona takva osoba. Nasmejana, i to aktivno nasmejana.

Njih dvoje su već neko vreme bili u vezi tako da nije bio problem za stolom opušteno povesti priču i o mom drugu i o bilo čemu i svemu drugom. Emina je duhovita, pričljiva, strašno inteligentna i, rekosmo li, nasmejana. Uz sve to je i veoma lepa i zgodna. Moj prijatelj je ubo bingo.

On je aktivan, voli ronjenje, biciklizam, planinarenje. Emina sve to voli još i više. Bila je i u mladim izviđačicama i šta sve ne. Po svim kriterijumima ona živi punim plućima i uživa u tom svom životu. Smeje se glasno, probija ledove, ruši prepreke, šarmirava u dve rečenice, pije, pliva, roni, vrti pedalu.

Viđamo se dogodine i priča se ponavlja. Objašnjava mi koje školjke iz Jadrana ima u zbirci, a koje joj još fale. Naravno da ni za tri od 20 nisam ni čuo, ali fascinira me Eminina posvećenost, slušam i klimam glavom. Opet s nekom ekipom, idemo na neku tamo plažu i blejimo, ronimo, ona i moj drug svaljaše tu i neki džoint, smejemo se svi, bilo pod uticajem psihoaktivne supstance bilo bez njega, srećni zbog uzajamnog društva.

Trećeg leta, pre dve godine, ponovo njih dvoje i sve je isto osim što smo matoriji za jednu Zemljinu revoluciju. Avgust je, a krajem meseca je mom drugaru rođendan. Emina mu sprema iznenađenje; vrbuje mu drugare da pričaju o njemu i sve snima kamerom. Ja, tupav i paranoičan kakav jesam, na pitanja joj odgovaram potiho, sve se plašeći da će nas on kroz nepostojeći krov mog dvorišta čuti, i da će time iznenađenje propasti. Pričam u kameru otkad se to nas dvojica znamo, kad se on najviše izblamirao, kad smo se ono do jaja proveli, šta imam da mu poručim, itd. Emina kaže da će sve snimke izmontirati i pustiti na rođendanskoj žurci i obećava da će mi poslati snimak. Koji dan kasnije joj šaljem i par nekih blesavih fotki iz naše sramotne mladosti, da zabiberim dodatno tu svečanost. Savršeno joj se uklapaju u koncepciju, reče.

Potom, prođoše nedelje. Nije Emina najažurnija na svetu, znam, ali mejla i linka ka rođendanskom snimku nema pa nema. Ne pritiskam; na kraju krajeva, ja sam tu bio samo sporedni glumac, dok je ideja i izvedba njena, a rođendan je bio njegov. Već ćemo se mi videti pa ću je iskritikovati kako je ccc neažurna.

U eri informacija ja nemam fejs i to me naravno sprečava da brzo doznam svaku priču o svakome koga sam ikad sreo. Par meseci kasnije, drugarica mi kaže da je Emina bolesna, da ima leukemiju, ali da bi trebalo da se brzo izleči jer je zakačila neki blaži oblik.

Nekako dolazim do adrese Emininog bloga. Ona tu piše kilometre natenane: kako joj se slošilo (odmah nakon drugarovog rođendana), kako je dobila dijagnozu, koja bolnica, koje odeljenje, koje sestre, koji cimeri, kakav je dalji proces i sve ostalo što bi iko mogao da se zapita. Sa olakšanjem prepričava da kažu da je njen vid bolesti najblaži mogući od svih i da oporavak ne bi smeo da traje duže od par meseci, maksimum.

Potajno pratim zbivanja i ne javljam se ni toliko da iz kurtoazije pitam šta je i kako je. Nemam srca. Osim toga, odgovori na sva moja pitanja su ionako tu. A oni kažu da svako prividno izlečenje ne traje dugo; bolest se uporno vraća.

Dolazi sledeće leto i potrefilo se da drug i ona dolaze da se vidimo. Dok izlazim iz mora, mokrim očima vidim nečiju siluetu na njihovoj terasi kako mi maše. To je Emina koja mi veselim glasom viče da svratimo na kafu. Na glavi nosi maramu i to je sve što osoljene oči razaznaju. Kako se kafa u finom društvu i s pogledom na more ne odbija, moja draga i ja se stvorismo gore u roku od minut. Ja, iako nisam znao tačno u kakvom je Emina zdravlju, pretpostavljao sam da je znala biti i bolje i nervozan sam dok se penjem uz strme stepenice.

Emina sedi u hladu. Smeši se široko kao i uvek, pozdravljamo se prisno i glasno. Oko glave joj je marama jer, osim što je bez kose, generalno ne sme na sunce jer inače će joj se ćelije nešto uzjebati, ne znam, teško pratim jer joj je lice podbulo i preko lica joj je senka. Na to nisam naviknut; sedam, i kukavička nervoza mi se seli u nožne prste, koleno mi pocupkuje. Emina kaže da joj je ovo prvi put da je izašla iz grada nakon godinu dana, još od početka agresivne bolesti. Doktori su aminovali putovanje pa su se njih dvoje odvažili da omirišu more i vide se s nama. Ostaju samo dan ili dva jer je svaki duži boravak u nehorizontali iscrpljuje. Sprdamo se kako Emina nema emocija jer joj oči suze čim se zasmeje, ali ne zasuze joj se od humora već od fizičke reakcije suznih žlezda. Dobrog je raspoloženja, a i kakvog bi Emina raspoloženja i bila!? Kaže mi da moj nastup pred kamerom lani nije bio nizašta jer sam bio toliko tih i nerazgovetan i larma zrikavaca me je toliko prekrila da je uspela da iskoristi samo jednu ili dve rečenice. Drugaru se ceo snimak ipak svideo.

Viđamo se tad još samo jednom, nakratko, jer je drugaru baš sutradan bio rođendan, a ona mu je napravila tortu čiji je veći deo podelila s nama komšijama.

Nemanje fejsa donosi i taj lažni alibi neznanja. Moje tiho uhođenje njenog bloga u narednim mesecima donosi mi slabu utehu jer joj se stvari u globalu ne popravljaju. Emini taman bude bolje pa se dijagnoza opet pogorša i tako ukrug. Ja svejedno nemam srca ni da joj pišem, a kamoli da je posetim u dalekoj bolnici u dalekom gradu. Računam da će se ipak sve srećno završiti, ipak je to Emina. Svaki post joj je veseo, neki manje, neki više, ali tačno kroz ekran mogu da joj čujem smeh. No, postovi bivaju sve ređi. Šaljem joj ipak jedan mejl, šturo pitam za zdravlje i kačim link ka nekom postu na ovom blogu. Bez odgovora.

A onda, pošto je život katkad kurvetina vavilonska i ume da hladnokrvno i drsko otme najbolje od nas, pre par meseci Emina je preminula. Ona, koja je imala energije koliko i bataljon nas običnih, smešnih spodoba, Emina koja je mogla planine da pomeri, ona posle dve godine više nije mogla dalje.

U Emininom društvu sam proveo sve ukupno manje od deset dana, a ovo je već skoro 1200. reč koju o njoj ovde pišem. Odlazi i mlado i staro, i ja volim ponekad da se raspišem, ali to mi ne umanjuje tugu i razočaranje i, nadasve, osećaj kosmičke nepravde što je otišla jedna od najboljih osoba koje sam ikad upoznao.

Pa kad sam već bio mutav da ti lepo govorim u kameru, i kad sam bio toliko mutav da te makar pozovem i pitam te kako si (a nije da nisam imao kad), evo ti, Emina, makar ovaj moj bedni post pa mi se smej mojoj debilnoj mutavosti. Zaslužujem tvoj podsmeh, a ti, devojko hrabra, zaslužuješ barem još taj jedan smeh.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s