#1: Oda matoroći

Nedavno sam napunio 35 godina. Na to je moj teča, koji je zajebant pristojnih razmera a pritom i inženjer i stoga brojoljubac, rekao da sam sad bliži 50-oj nego 15-oj godini. Je li sad to taj kraj mladosti i lagani ulazak u srednje doba? Ili imam još malo mladosti na rezervi dok se srednje doba i dalje krčka?

Moja tetka (s druge strane) je nedavno napunila 70. Znači da je ona sad bliža stotom nego četrdesetom rođendanu! To je znak da si već ozbiljno mator. A šta ćemo tek sa mnom koji se sećam nje i kad je punila 40? To je bilo pre trideset godina, deco moja. Mator sam.

Kad se postaje matorim?

Pa da, tu negde oko trijespete. Dotad se mladost izduvala kao osušena kajsija koja je sad iskusna i solidno slatka, čak i mudra (ako kajsije mogu biti mudre), ali se jadna stvrdnula i više nije sočna. Tu negde, na polovini 4. decenije života postaješ ozbiljan i nema više cile-mile, jer obaveze i odgovornosti koje se samo gomilaju su sada važnije od bilo kakvog zezanja.

Ja imam sreće da imam i dedu, heroja Drugog svetskog rata. On se 4 godine naganjao sa Nemcima, ustašama, Italijanima i četnicima po vrletima od Like do Crne Gore pa natrag do Zagreba i usput je ranjavan triput, od čega jednom u koleno. Međutim, deda je danas življi i od mene i redovno pešači po 5-10 kilometara, sa tim istim kolenom kojeg mu je davnih dana metak bio razmrskao.

Moj deda uskoro puni 97. I slovima: devedesetsedam. Svaki dan radi jutarnju gimnastiku, živi sam, popravlja po kući, rešava ukrštenice. Ogovara jedinog komšiju u poznim godinama s kojim još može da razgovara. Ostali, kaže, samo nešto kukaju i jadikuju: te penzija, te bolesti, te ovo, te ono… Matori su.

Kada se ono postaje matorim?

Neko jednom reče da mator postaješ tačno onog trenutka kad prvi put pomisliš da si mator.
Niko mlad neće nijednog momenta pomisliti da je mator. Ne, mi u to nevino doba jedino razmišljamo šta ćemo da pojedemo, koga ćemo da poljubimo, gde ima jeftinog alkohola i kako da sutra spremam ispit ako sam se noćas prekinuo. Od egzistencijalnih problema tu su samo tinejdžerske srdžbe na nepravedni svet i, osim u tim intenzivnim ali prolaznim olujama, refleksije nema u preteranoj meri.

Obično se desi da na internetu naiđeš na neki prastari crtać i da onda pomisliš, a često i izgovoriš: “Jao jbt, kad sam ja ovo gledao!” I tad uzmeš da preračunavaš godine i decenije i shvatiš da si bio klinac pre previše njih.

A nisu crtaći za matore. (←Ovako misle samo matori.)

Mladi će uvek gledati crtaće. I ja sam sad (pod stare dane) uhvatio da gledam profesora Baltazara. I pišam od smeha. Baltazar bude suočen sa apsolutno nerešivim problemom pa uhvati da razmišlja, razmišlja, sve hodajući ukrug kao pravi stereotipni profesor, i na kraju se doseti savršenog izuma koji rešava stvar. Genijalna jednostavnost, lepršave slike i lagani humor, kakvima Baltazar obiluje, ono su što treba svakom mozgu željnom podmlađivanja.

Valjda zato volimo i bebe. Bebe su jednostavne. Bebe su bezbrižno lepršave. Bebe su jako smešne. Bebe podmlađuju.

Kako po pitanju beba stojimo s brojkama? Recimo da prosečni novopečeni roditelji imaju, u današnje vreme matoroće, po 30 godina. Rodila se beba koja ima, je li, nula godina i prosek porodice se odjednom spustio na 20 godina. Posle recimo 5 godina se rodila još jedna beba i prosek pada na: (35+35+5+0)÷4 = ispod 19! Onaj početni prosek od 30 će opet biti dostignut tek kojih 11 godina kasnije, konkretnih 16 godina nakon rođenja onog prvog žgebeta, kad matorci u svoje guzice budu nabili po 46.

Vidimo da je pravljenjem samo dve bebe porodica postala i ostala mlađa dugo, dugo. A to su samo brojke. Kamo sve one godine sreće i ushićenja, prvih reči i koraka, velikih uspona i malih padova. Bebe nas održavaju u životu i teraju nas od matoroće. Živele bebe!

Koliko mator moraš da budeš da bi se odazvao blogerskom izazovu?

Sećam se jednog od svojih prvih blogova – bio je apsolutno dosadan, i bez ikakve strukture. Kasnije sam pisao jedan blog takođe nabacan, mislim da sam ga čak i bio nazvao Dosadni blog. Bilo je to makar iskreno od mene.

Potom je došao putopisni blog sa severa Nemačke. Trudio sam se da ga pišem svaki dan, između obilazaka ovoga i onoga, na svom novom minijaturnom netbuku. I bilo je to uspešno, poneki drugari su ga čak i čitali i komentarisali i sve tako lepo. E, ali bio je to jedan blogerski izazov, moj prvi.

E, ali sam tad već imao 29.

Je li to bilo matoro od mene? Ta zezancija da se tako teram da pišem za neke fantome i za šačicu drugara, da pazim na gramatiku i pravopis, da razabiram koje fotke da umetnem i na koje mesto u tekstu, da se trudim da ostanem iole zabavan? Umesto da se zezam i tražim mesta gde ima jeftine trave i raspoloženih trandži, kao što bi to na tako epskom proputovanju valjda radili mladi? Okej, možda nisu svi mladi tako razbludni, ali priznajmo da bi ipak radije jurcali po lokalnim pivnicama nego piskarali nešto jako mudro po klaudu.

Drugi i, do ovog, poslednji blogerski izazov, kao što vi pažljiviji čitaoci znate, pisao sam prošle godine. Izazov je bio napisati 50 dana zaredom po 200 reči. Proleće je tad bilo, bajno proleće toplo i bujno, a ja pišem blog. Nije li to matoro?

Pa zapravo nije. Posle sveg tog teranja mozga na stvaranje, na sklapanje pismenih sastava svaki dan, i tako mesec i po dana i još malo, što je dril kakav nisam imao ni u jednoj školi, posle svega toga dakle osećao sam se upravo mlađim i osveženim. Vijuge su se bile razvrtele, zupčanici razradili, jezik raspleo i po tastaturi opleo. (←Prstima, ne jezikom.)

Svakome preporučujem da se podmlađuje blogopisanjem i uopšte pisanjem. Naravno da ti u ovo doba više niko neće čitati ni blog, a kamoli papir, ali larpurlartizam je ovde i te kako preporučljiv jer je, deco, zdrav za mozak. Ako mene matorog i iskusnog pitate.

*   *   *

Ima na istom ovom intervebu milion onih inspirativnih i jako mudrih citata nalepljenih preko fotki zalaska sunca i ostalih kvazispiritualnih slika, i oni me retko pogađaju. Ali sam nedavno (opet “nedavno”; kad li će mi doći “davno”? Zar sam toliko mlad, ili se samo pretvaram!?) naleteo na jednu kratku i jezgrovitu misao koja kaže:

Nikada ne počni da staješ.

Eto vam kako nikada ne omatoriti. Ne počinjite da stajete. Prosto.

Uostalom, pitajte samo mog dedu.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s