#2: Festival monodrame

Pre koji dan, zatvoren je Festival monodrame i pantomime, najveći kulturni događaj u Zemunu. Ovaj je bio 41. po redu i, s obzirom da se prvi desio 1973, ovaj je trebalo da bude ne 41. već 44-ti. Jasno, tih par nedostajućih se izgubilo tokom rajskih devedesetih.

Sećam se još od deteta kad bi svake godine grad za festivala bio okićen lepim, narandžasto-ljubičastim banerima razapetim preko Glavne ulice. Nisam se tad time puno bavio jer bio sam klinac, a jasno je da ako bilo kom klincu, ma šta klincu, ako bilo kojoj osobi mlađoj od 30 izgovoriš reč “monodrama” ona će pre da utekne i da se sakrije u memljiv podrum nego da prisustvuje umetničkoj formi koja zvuči tako pompezno i dosadno. Ali su meni malome te šarene zastave bile lep i nekako poseban prizor. Nekakav blagi ponos svojim gradom.

E, sad kad sam i ja prevalio tridesetu, počeo sam i ja da posećujem taj Festival. I još ako znamo da mi žena radi u pozorištu, nije teško zaključiti ko me je nagovorio da tamo prvi put kročim.

Ove godine je, pretpostavljam kao i svake, prosek godina publike bio negde oko 67. Znači, sve matorani i nas dvoje, kao zalutalih.

Na pauzi posle, uzgred, odlične monodrame Irfana Mensura naslova “Glumac, kaži nešto smešno”, slučajno srećemo dve poznate nam dame. To su mamine drugarice iz detinjstva koje na festival dolaze svake godine, i to valjda na svaku predstavu. One nisu uštogljene, ali jesu su najfinija, blaga stvorenja, sa kojima bih valjda mogao sate da provedem čavrljajući o ovome ili onome.

Jedna od njih ima sina, mog vršnjaka, a druga ima još dva sina takođe tu negde mojih godina. I nas četvorica smo vam se u detinjstvu družili, obično kad bi nekome od nas bio rođendan. Druženje “po sili zakona”, to jest roditeljskog prijateljstva.

Nisam previše voleo s njima da se družim. Mislim, bili su oni okej, ali su katkad imali meni gadne navike. Ponekad bih jedva čekao da moji krenu kući pa da se rastajemo.

U sećanju mi je ostalo kad bi se igrali “ubijanja”. “Ubijanje” je bila igra koja se igrala na kauču i unutar njega. Da, upravo tako. Taj kauč je bio iz dva mekana dela, gornjeg i donjeg, i valjda se i razvlačio, ali nije ni bitno. Jedan od njih trojice bi dakle ušao između dva ta velika jastuka kao u sendvič, a onda bi druga dvojica krenula mahnito da skaču po njemu sve dok ovaj ne zavapi da mu je dosta, and then some. Cilj igre je, naravno, bio da se unutra izdrži što duže. I naravno da nije bilo nikakvog merenja vremena niti bilo čega što bi dalo ikakav smisao tom kretenskom takmičenju, nego samo udri, ubijaj da ti prođe vreme. Njih trojica su bili obesna dečurlija koja nije znala za dosta.

A ja nisam u tome učestovao. Obično sam bio jedini posmatrač sem kad bi se desilo da je tu bilo još neke dece, mada se ne sećam da je iko drugi sem njih ikad bio bilo “ubica” bilo “žrtva”. Par puta se sećam da smo morali da zovemo roditelje jer su nekog bili “ubili” malo previše. Roditelji bi onda digli dževu, ali bi se posle par minuta smirivanja strasti i oni umorili i vratili ispijanju svog roditeljskog alkohola. Klinci bi pak, dečje, malo splasnuli, izduvali se, popili sokić ili nešto, a onda bi obično opet krenuli da se rokaju.

Nikad ništa od te trojice nije postalo.

Jedan od njih vazda sanjari o nekim velikim projektima i mega poslovima ali gotovo nikad ništa ne ostvaruje. Ima neku devojku s kojom živi, valjda od roditeljske penzije.

Drugi je, čujem, nedavno najzad diplomirao pa će uskoro početi i da traži posao. A dotad, živi kod mame i tate.

Trećeg čak ponekad i sretnem (jednom u godinu dana), radi obično neke neintelektualne poslove (čitaj: fizikaliju) ali je zato pun sebe. Ponekad svira bas sa svojim, vrlo lokalnim, bendom po vrlo lokalnim bircuzima i to je to.

Čak se ni ja, nemi posmatrač “ubijanja”, nisam preterano proslavio. Radim kod ćaleta, oženio sam se tek na polovini četvrte decenije, rentiramo stan. Jesam diplomirao i jesam nešto putovao, ali nemam neku prejasnu viziju niti pregolemu ambiciju.

Kako to da su se od, videli ste, tako finih roditelja razvile takve socijalno disfunkcionalne spodobe?

Ne treba biti previše mudar da bi se zaključilo da je to usled odrastanja na Zapadnom Balkanu i to tokom poslednje decenije XX veka. Upravo je tako, i to znaju i ptice na grani, ali da probam ovde da raščlanim. Makar iz ličnog ugla.

Godine 1980. umro je Tito, ali nije umro Tito, jer i posle Tita – Tito. Da šta drugo.

Niko nije znao kamo ćemo sad, ali se jesu nikogovići poodavno bili ugnjezdili na važna mesta, nikogovići koji će utabati stazu da na važna mesta lakše dođu zlikovci.

Moji visokoobrazovani roditelji su se, na primer, tog čuvenog i za naciju olovno teškog 4. maja zatekli kod ćaletove sestre u Mirijevu na neobaveznoj kafi. Prekinut je program i onaj ozbiljni čika je objavio da je umro drug Tito. Njihova reakcija? Pokupili su se kroz vrata bez reči i vratili za Zemun.

Trajao je taj limbo desetak godina, a bivalo je sve gore i gore. Kao kakva aždaja, Jugoslavija je bez odsečene glave bauljala još neko vreme da bi na kraju iz njene utrobe pohrlile horde primitivaca koje su krenule da satiru šta god su dohvatile.

I naši se roditelji u tome nisu snašli. Naši fini, gotovo uglađeni, i odreda intelektualni roditelji, pripadnici tzv. srednje klase. Od onog mirijevskog bekstva kroz vrata do prvog pucnja na raskrsnici ka Obrovcu, za deset godina nisu uradili ništa, ili nisu ni mogli ništa da urade, da zaustave lavinu ludila koja je i njima i nama pojela odličan broj godina.

Otac jednog od one trojice se propio do te mere da je na kraju cela porodica išla na terapiju. On danas ne sme da okusi ni kapi. Otac mene se takođe bio solidno propio i nije ga bilo za videti do kasnih sati, godinama. Ostatak roditelja je, pretpostavljam, bio na svojim bromazepamima, bensedinima, ili šta se u to vreme već gutalo.

Odjednom sam se ja našao u svojoj sopstvenoj emocionalnoj monodrami. Bila je samo moja, i samo moj bol, pantomimski prećutkivan tokom mog tinejdž odrastanja. Verujem da je svako u sebi tih godina gutao knedle i jeo govna i pokušavao samo da preživi. Što fizički, što psihički, što emotivno.

Bio je to, braćo i sestre, i vi koji se toga ne sećate, pravi festival monodrame.

Više se nisu deca igrala “ubijanja” nego su odrasli uhvatili da ubijaju. Zamrla je uostalom svaka dečja igra, pa čak i ona morbidna između kauča i, rekli bi neki, eto od igračke – plačke.

I zato nam tih najcrnjih godina dragi Festival monodrame i pantomime nije ni trebao, sve i da je mogao da se održi. Ne, svako od nas ga je izmišljao i izvodio u sebi, svako je bio sopstveni klovn i tragičar. Ulaz besplatan! Ali zatvoren!

Zbog toga ja danas navijam da se naš ljubljeni zemunski Festival održi večno jer, ono jedanput kad nam ga nije bilo, bilo nam ga je i previše. Previše i za nekoliko života.

Ostajte, pajaci, u pozorištu.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s