#3: Spomenik tihom akrobati (1. deo)

Jedna kratka vest osvanula je 17. novembra 1992. na stranama jednih ozbiljnijih novina: u Bazelu je, u 52. godini umro Radomir Ženović, novinar i publicista. Uz šturi opis njegove karijere, spominju se ožalošćena mu porodica i prijatelji, a datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni. I to je sve.

Ono što novine nisu napisale je da je Radomir Ženović, nekima znan i kao Pelivan, Alber Perio, ili pak Karl Švarc, doušnik od poverenja, špijun, disident, a ponekad i slikar, prošao mnogo uzbudljiviji put od svog rođenja negde u Lici do svoje prerane smrti u Švajcarskoj nego što bi to u jedne novine i moglo stati. Ovde ću pokušati da razmotam to klupko njegovog života koje se motalo daleko od očiju javnosti, to klupko koje se kotrljalo daleko i mrsilo planove mnogima većim i od njega i od, naizgled, samog života.

Radomir Ženović rođen je najverovatnije 3. ili 4. avgusta 1941. godine u zbegu negde kod Ondića u Lici, kao šesto dete švalje i trgovačkog putnika. Koji dan ranije, porodica je jedva utekla iz rodnih Pećana pred ustašama koje su poharale sela oko Krbavskog polja, koljući i mlado i staro. Izvukli su se tako što su, za razliku od mnogih drugih koji su bežali u polje i tako postali topovska hrana za nadiruće pomahnitale naciste, oni bežali u suprotnom smeru, u brda. Ovaj instinkt za samoočuvanjem koji mu je uliven genima pratiće Ženovića kroz život poput dobre vile.

Par dana po njegovom rođenju, otac Dane mu se priključio partizanima. Budući načitan i vispren, Dane je brzo napredovao u gerilskoj hijerarhiji i ubrzo je dopao pažnje samog Tita. Ovaj ga krajem iste godine šalje čak u Portugal gde je Dane, kao jedini predstavnik jugoslovenskog pokreta otpora u tom špijunskom epicentru Evrope, bio u dosluhu sa Duškom Popovom i dojavljivao Titu strateške planove velikih sila. Ovi kontakti će mu pomoći da na vreme izbavi porodicu u Bosnu, pred samu ofanzivu koja će dovesti do krvave bitke na Sutjesci.

Majka Smilja i šestoro dece, jedno drugom do uveta, dospeće najzad do njenog ujaka u Kiseljak nadomak Sarajeva gde su se krili od ustaških vlasti naredne dve godine. Ubrzo po okončanju rata, Dane se priključio porodici i zajedno su kolonizovani u Apatin gde će mali Radomir završiti prva tri razreda osnovne škole. Očeve ratne zasluge iz Portugala su najzad bile nagrađene 1951. (Dane nije po karakteru bio nit agresivan nit nametljiv) i porodica se doseljava u Beograd.

U komfornom četvorosobnom stanu na Vračaru Radomir ima sve uslove za uspešno odrastanje. Uči francuski, engleski i španski jezik, bavi se odbojkom i gimnastikom, gimnaziju završava sa odličnim uspehom i na očev nagovor upisuje Filozofski fakultet. Tamo se sada, reče mu Dane, kuvaju glavne spletke; tamo, u toj inteligenciji je budućnost.

Na trećoj godini studija Radomir postaje urednik lista Student koji otad proklamuje slobodu govora i studentskog političkog angažmana. Stupa u kontakt sa kolegama iz Zagreba i Ljubljane te zajedno razmatraju kako da se odupru sve jačem državnom pritisku na “nepodobne” studente, a da im ipak i dalje bude dozvoljeno da objavljuju svoja glasila. Po sticanju diplome (prosek: 9,68), nezadovoljan neprestanim pritiscima na fakultet, Radomir 1964. godine odlazi na magistarske studije u Tuluz.

Nije prošlo mnogo dok ga je kontaktirao isti Duško Popov, obaveštajac tada već penzionisan, koji se tu našao na naizgled ležernom proputovanju po francuskim vinskim krajevima, a zapravo na potajnom vrbovanju i podučavanju novih regruta Udbe. Što zbog prijateljstva sa starijim Ženovićem, što zbog toga što je mladi Radomir bio vispren i energičan, Popov je mladićem bio oduševljen. U pismu datiranom na 16. mart 1965. on piše Danetu: “Tvoj pulen je pravi petlić. Biće od njega dobar junior, a uz malo sreće i truda jednog dana i pravi senior. Pobeđuje utakmicu za utakmicom, najbolji je igrač.” (Šifrovana komunikacija je opreznom Popovu bila davno ustaljena navika.)

Čim je magistrirao (tema: Slobode i privilegije u socijalističkom društvu), Radomir početkom 1967. dobija posao na pariskom Filozofskom koledžu, što mu savršeno odgovara – Pariz vrvi od jugoslovenskih disidenata. Tokom godinu dana on revnosno šalje izveštaje o njihovom kretanju i delovanju, brojnosti i izvorima finansiranja. Na to mu iz centrale u Beogradu stižu samo pohvale i dalja potpora.

Radomir sanja o nekoj pravednijoj verziji socijalizma, i neuspeh pariskih studentskih demonstracija i štrajkova s proleća sledeće godine ga razočarava, ali ga istovremeno i nadahnjuje. Rešava da iskoristi trenutak i posveti se preuređenju jugoslovenske države. A ko će bolje da iznese energiju promene nego studenti?

Radomir naprasno nestaje iz Pariza i sa Udbinog radara i vraća se u Beograd gde na brzinu piše zapaljiv tekst kojeg krišom štampa u podrumu svog druga iz detinjstva, te taj pamflet deli studentima po Studentskom gradu. U tekstu na nekoliko strana on navodi spisak nepravednih mera jugoslovenskih vlasti, poredeći ih sa francuskima pred revoluciju iz 1789. Osim toga, agituje kod viđenijih studenata da hitno treba povesti oštar protest jer vlasti ni na kakve pamflete i ni na kakve inicijative, ma koliko one bile ispravne, neće reagovati.

I, nije prošla ni nedelja dana od njegovog povratka u Beograd do početka velikih studentskih demonstracija. Radomir ne predvodi kolonu, ali je uvek tu negde, u prvim redovima. Kod nadvožnjaka se ubeđuje s milicajcima, na Platou stoji u podnožju spomenika Njegošu, i uvek prvi zaurla u znak podrške govornicima.

Kako bi se bolje sačuvali od uhoda i potkazivača, studentske vođe su uzele šifrovana imena. Radomir, kodnog imena Pelivan (“akrobata”, zbog višegodišnjeg bavljenja gimnastikom), ostaje gorko razočaran nakon što je Tito nonšalantno rekao da su “studenti u pravu” i studenti to progutali.

Sluteći da u Jugoslaviji više nema šta da traži jer je na ulici sigurno snimljen stotinu puta, Radomir se žurno vraća u Francusku. No, ne bez teškoća; Tito lično je bio saznao za Ženovićevo priklanjanje buntovnim studentima i nije mu dugo trebalo da sina bivšeg špijuna odluči da privede. Takav bi bio zapaljiv element u dijaspori.

U vozu za Beč, Radomir ćutke posmatra jednoličnu panonsku ravnicu, poredeći je sa neoprostivom ravnodušnošću i pomirljivošću beogradske omladine. Na stanici u Vinkovcima, prepoznaje dvojicu agenata u civilu dok se ovi ukrcavaju na voz. (Sveže reformisana lokalna komanda Udbe (tj. sada – Državne bezbednosti) je bila dovoljno aljkava da pošalje dvojicu koje je ovaj dobro poznavao iz svojih tuluških dana.) Čim je voz napustio stanicu i još se nije zajurio, Pelivan otvara prozor kupea i poput mačke iskače u kukuruzište, na zaprepašćenje svojih saputnika. Žbiri ostaju praznih ruku.

Naredna četiri dana Radomir se, znajući da dosad mora da za njim prevrću nebo i zemlju, krije po žitištima, krade jaja iz retkih usputnih kokošarnika i pešači ka severu sve dok se nije uverio da je prešao u Mađarsku.

(nastavlja se…)

naslovna fotka: Anthony Young

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s