#4: Spomenik tihom akrobati (2. deo)

(nastavak)

Kada se najzad domogao Francuske, Ženović se seli u Strazbur gde odmah počinje oštro da agituje za demokratizaciju Jugoslavije i ostalih zemalja “potlačenih komunističkim opresivnim režimima”. Menja lični opis (pušta zašiljene brkove i dugačke zulufe) i pod pseudonimom Alber Perio (Albert Perieaux) osniva list Le Monde Libre u kojem osipa žustru paljbu po totalitarnim despotima sa one strane gvozdene zavese.

Na kratkom putovanju u Englesku (sa lažnim francuskim pasošem), uspeva da stupi u kontakt sa Milovanom Đilasom. Budući Ženovićevim bratom po ideologiji, Đilas mu odobrava da u listu preštampava njegove tekstove, a ovaj njemu zauzvrat obećava potporu u Jugoslaviji kroz svoje kanale. Od obećane mu pomoći Đilas nije imao previše koristi jer su mu, znamo, vlasti oduzele pasoš odmah po povratku u zemlju.

Perio je potom odigrao veoma značajnu, mada malo poznatu ulogu posle bombaških napada u Beogradu leta 1968: nakon što je u bioskopu “20. oktobar” pukla jedna bomba, a na železničkoj stanici druga, on je pre svih saznao da je to nedelo ustaške emigracije, ali i to da su u Beogradu uhvatili pogrešnog čoveka. Čim su za napade počela hapšenja emigracije po Nemačkoj, pravi bombaš, Nemac Bernd Vacl, je navrat-nanos pobegao u Portugal. Ženoviću nije bilo teško da pomoću svojih portugalskih kontakata potkaže Vacla, i Državna bezbednost je ovog ekspresno likvidirala. Tako je, do tada obaveštajno sumnjivi, građanin Alber Perio postao zaslužni potkazivač i nova veza Službe u Francuskoj. Nisu ni pomislili da bi taj brkati Francuz mogao biti onaj isti begunac iz Vinkovaca.

Ženović je od detinjstva prezirao ustaše, ali će i te kako potpomoći bunt poznat kao Hrvatsko proljeće. Ono se u njegovim očima ne razlikuje od studentskog protesta od pre tri godine. Perio tada u svom listu mora pažljivo da balansira da mu sopstvena ubeđenja i podrška Maspoku ne proizvedu prejak šum za jugoslovenske uhode koje se motaju na relaciji Štutgart-Strazbur. Ipak, on uspeva da kod hrvatske dijaspore u Nemačkoj i Francuskoj prikupi značajne novce (oko 21.500 maraka i nešto francuskih franaka) i da ih doturi svojim zagrebačkim poznanicima iz vremena protesta.

Kada je i ta revolucija propala, Ženović je ispravno naslutio da će ustaška emigracija podivljati i još više radikalizovati svoje aktivnosti. Proleća 1972. saznaje za njihov plan da bace bombu na ambasadu Jugoslavije u Stokholmu i javlja to ambasadi. Ambasada na to pojačava obezbeđenje oko zgrade (jer je mesje Perio verodostojan izvor). Pošto se je bombi najlakše rešiti njihovom detonacijom, i to po mogućstvu što pompeznijom, ova će bomba na kraju eksplodirati pred nebranjenim turističkim uredom Jugoslavije u centru grada, uz manju štetu. Teroristi su ubrzo pohapšeni, a kao nagradu za ovu dojavu mesje Perio dobija od Službe oko 15.000 nemačkih maraka u kešu i dvosoban stan u strazburškoj Jevrejskoj ulici. Fina nagradica i pristojna motivacija za dalju saradnju.

Perio u narednom periodu nastavlja da akrobatski igra klackalicu dvostrukog agenta (radi i za SDB i protiv komunizma), ali mu savest ne da mira. U Francuskoj ga nerviraju mladi intelektualci koji ne veruju njegovim antikomunističkim pisanjima već se slepo zanose teoretskim vrlinama socijalizma kao jedinog pravednog društvenog uređenja. Perio zna da ne sme da se previše obruši na njih da ne bi navukao na sebe nevolju, ali ipak u jesen 1976. u svom listu objavljuje jedan dugačak esej, pod novim pseudonimom: Karl Švarc. (Karl Schwartz; sličnost sa “Karl Marks” je, kako je posle zapisao, bila sasvim namerna.)

“Švarc” u eseju sebe predstavlja kao penzionisanog zapadnonemačkog špijuna koji je proveo sedam i po godina u Jugoslaviji i tamo se nagledao nepravde po svim kriterijumima. On u detalje opisuje društvene razlike, nepravičnu raspodelu kapitala, i kao primere uzima Dedinje, Novi Beograd i provinciju. “Radnik tamo ne sme ni da sanja o luksuzu i beneficijama uštogljenih fazana iz povlašćene elite, već naprotiv, na svakom koraku mora da drhti pred njihovom bahatošću”, piše. Državnu upravu naziva korumpiranom i zastarelom, što ideološki što biološki. Ženović istovremeno po manjim strazburškim knjižarama distribuira primerke Štajnerove knjige “7000 dana u Sibiru”, nadajući se da će mladi Francuzi najzad otvoriti oči pred sibirskim gulazima. Tekst eseja završava ovako: “Tamo, u tim ledenim pustarama smrti i ljudske ništavosti, tamo je ishodište vašeg savršenog, ljubljenog socijalizma”.

Ovaj esej je očekivano privukao solidnu pažnju javnosti, do te mere da ga na kraju u nastavcima objavljivao i Figaro tokom decembra 1976. uz mnogobrojne reakcije čitalaštva, što je Ženovićevom listu sledećeg meseca donelo utrostručenje tiraža. Međutim, Karla Švarca nigde nije bilo za naći. Perio se branio da ne želi da otkriva svoje izvore (jer Švarc je ipak bivši špijun), a neke novine su spekulisale da je Karl Švarc zapravo Karlo Štajner kome se po povratku iz gulaga komunizam veoma ogadio.

Efekat je postignut i francusko građanstvo je, naročito nakon pojavljivanja Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča, polako postajalo svesno zakulisnog licemerja “savršenog društva”. Neki i danas smatraju da je ovaj Ženovićev potez doveo do prvog pravog osvešćivanja političkih elita na Zapadu o stvarnim slabostima socijalizma što ih je na kraju potaklo na jačanje pritiska za rušenje Berlinskog zida.

Zadovoljan učinjenim, Perio je Monde Libre prepustio mlađim kolegama, okrenuo se porodici (žena Francuskinja i troje dece) i počeo da ispunjava vreme slikanjem mrtve prirode i dugim šetnjama. Svega koji mesec kasnije, u jednoj takvoj šetnji (“koja krepi dušu”, kako je jednom zapisao), na jednom ćošku blizu katedrale sudario se sa slučajnim prolaznikom pri čemu su mu naočare pale na trotoar. Burno se izvinjavajući uz dosta gestikulacije, smeteni prolaznik mu je zgazio naočare i odmah zatim nestao.

Ženović je ovo shvatio kao loš znak i hitno se s porodicom preselio u Bazel gde provodi narednih nekoliko godina pritajen, prodajući svoje amaterske slike lokalnim galerijama. (Tek mnogo kasnije će se saznati da mu je stan u Strazburu bio od početka prisluškivan i da je onaj slučajni prolaznik bio njegov poznanik još iz Tuluza koji ga je time upozorio da ga je DB prozreo i da mu se sprema zlo.)

U vazda neutralnoj Švajcarskoj, Ženović se i dalje predstavlja kao Alber Perio, ali sada mu u (lažnom) švajcarskom pasošu piše Perieau (bez x). On se tu oseća bezbedno jer nema naznaka da bi mu iko bio za petama i godine provodi u miru i stabilnosti porodičnog života. No, ipak nije sedeo skrštenih ruku kad je potkraj osamdesetih začuo lajanje ratnih pasa u Jugoslaviji.

Od svojih veza u Nemačkoj je načuo da jugoslovenske vlasti planiraju masovnu nabavku oružja zaostalog iz rata u Libanu. Nije mu bilo teško da zaključi da to ne sluti na dobro. Znao da se dolazak oluje najavljuje grmljavinom i da ona, kad se najzad stušti, ostavlja iza sebe golu pustoš. Najzad, Radomir se i rodio tokom jednog takvog silovitog naleta zlotvora.

Ovog puta nema zezanja; pokušaće da izvede najsmeliju sabotažu koju je jugoslovenska špijunaža ikad videla.

Oktobra 1989. odlazi u Lihtenštajn gde izigrava švajcarskog bankara (sveže obrijanog, uzgred) jer zna da se tamo po tajnim računima čuvaju ogromni novci DB-a. U petak, 27. oktobra popodne, bankar ozbiljnog izgleda sa švajcarskim pasošem i francuskim imenom ne budi nikakvu sumnju kod već umornog portira. Perio ušetava u Alianc banku u Vaducu poput povetarca, pomalo i sâm začuđen kako su ga uopšte pustili i kako ga niko nije niti pretresao. Ali ne dâ se zbuniti. U ovoj operaciji pomaže samo hladna glava.

(nastavlja se…)

naslovna fotka: J. Henning Buchholz

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s