#5: Spomenik tihom akrobati (3. deo)

(nastavak)

Na drugom spratu se nalazi kancelarija finansijskog direktora, a hodnici su u ovo doba prazni. Perio je došao spreman i običnim kalauzom provaljuje u kancelariju za svega nekoliko sekundi. Lihtenštajnci nisu pomišljali da bi se iko nepoželjan usudio da fizički priđe njihovim bankarskim tajnama.

Perio seda za sto i iz druge fioke (opet, nezaključane) uzima jednu praznu menicu te je popunjava na 12 miliona švajcarskih franaka. Broj najbogatijeg računa DB-ove firme Kolkomerc mu je unapred poznat, pečat firme ima falsifikovan odranije, a potpis g. Ortvina Šnaubelta (finansijskog direktora) mu je pred nosom, na nekom internom dopisu kojeg ovaj nije poslao.

Dobro òbučen u krivotvorenju potpisa, Perio menicu majstorski potpisuje kao Šnaubelt i smeška se, prezadovoljan jer sve teče glatko. Ali, kako to obično biva kada se stvari odvijaju prelako, stvar za tren ume da zagusti. U sekundi kad je smotao menicu u unutrašnji džep sakoa, Perio je začuo korake na hodniku. Odsečne, muške korake. Sada nema vremena za razmišljanje niti sme da se upusti u fizički obračun, jer ko je da je – može lako biti i naoružan. Ovi se možda šale s bravama, ali to katkad umeju da nadoknade u četiri oka.

Perio bira jedini mogući izlaz – otvara prozor i proviruje kako može da se spusti a da ga niko ne primeti. Sreća će hteti da je ispod prozora pusto dvorište banke, a odmah do prozora oluk; kao u akcionom filmu, Pelivan stavlja svoju aktovku u zube, hvata se za oluk i poput mačke se za desetak sekundi spušta s drugog sprata na zemlju. Nonšalantno i ne osvrćući se, mesje Perio izlazi iz dvorišta na ulicu laganim hodom, jednim elegantnim pokretom popravlja svoj teget sako i nestaje iza prvog ugla.

(Perio nije sačekao da na vrata kancelarije finansijskog direktora pokuca viši referent Andreas Šmeling koji je došao da od direktora zatraži povišicu. Nije ga video kako stidljivo ulazi u otključanu kancelariju, niti kako po podu skuplja papire koji su se razleteli zbog promaje. Nije mogao da vidi ni kako je ovaj zbunjeno zatvorio dvorišni prozor i zatim pokunjen napustio kancelariju. Nesrećni Šmeling je ubrzo nakon interne istrage dobio otkaz zbog neprijavljivanja pljačke, a i onaj dremljivi portir se isto proveo. Direktor Šnaubelt će pak dobiti ukor i odbitak 20% od naredne plate.)

Ženović je menicu unovčio već sutradan, u korist svog računa u Monaku, otvorenog samo za ovu priliku. (Banke u Lihtenštajnu ne rade subotom, mada se u Monaku ionako retko postavljaju pitanja oko porekla hartija od vrednosti.) Na putu iz Vaduca promenio je četiri voza (Sargans–Bazel–Belfor–Marsej–Monte Karlo) zastavši u Bazelu gde se iz predostrožnosti presvukao u tamnozeleno odelo i leptir-mašnu koje je pre polaska za Vaduc bio ostavio na staničnoj garderobi.

Od 12 miliona franaka, Ženović je uzeo za sebe otprilike milion (od slikanja se teško živi), dok je ostatak anonimno uplatio na račune dvadesetak humanitarnih organizacija, kao i na račun svog nekadašnjeg kluba amaterskih slikara u Strazburu. U napomenu uz nalog za prenos sredstava klubu, napisao je: “Merci pour tout la paix que vous apportaient à mon âme.” Slikanje mu je puno značilo.

Jasno, ova transakcija se nimalo nije dopala glavešinama u Beogradu. Oružje iz Libana je moralo da sačeka, a ova blamaža je bila glavni razlog smene tadašnjeg načelnika DB-a, nekoliko meseci kasnije.

Ipak, Ženović zaključuje da ni ovo nije pomoglo da se niske strasti na Balkanu stišaju. Prolazi godina dana, a stvari slute na sve mračniji ishod. Radomir rešava da reskira, da se vrati u Beograd i potpomogne najavljeni građanski protest protiv režimske represije.

Početkom marta 1991. redovnim letom iz Ciriha u Beograd je stigao francuski državljanin Alber Perio. Razlog posete: poslovno. Već 9. marta vidimo ga na prozoru zgrade kafane Ruski car kako vođama protesta voki-tokijem dojavljuje da se sprema juriš milicije sa Obilićevog venca. Posle se probija do Londona gde upozorava demonstrante da su milicajci u Kneza Miloša naoružani dugim cevima koje su spremni da upotrebe, i da narod treba skloniti sa raskrsnice. Mesecima posle ovoga se procenjivalo da su zahvaljujući tome spašene desetine života. Ali čim je iste večeri ugledao tenkove na ulicama, Ženović se spakovao i uhvatio prvi let za nazad. Bilo mu je jasno da je to početak kraja, a i u takvoj se situaciji ponovo našao pod ozbiljnim rizikom da ga razotkriju i uhapse.

Posle svega ovoga, Radomir je odlučio da i definitivno digne ruke od bilo kakvog aktivizma i da onaj milion prljavih franaka počne da krcka u mirnoj penziji i bez daljeg nerviranja oko jugoslovenskog naroda koji je očigledno rešio da otkliza ka samoubistvu. Bio je već umoran od svih intriga, a i napunio je već 50; pristojno doba za početak zaslužene mirovine.

Oporaviviši se novcem stečenim ratnom pljačkom, DB je početkom 1992. godine krenuo u potragu za misterioznim bankarom Perioom koji ih je onomad olakšao za mnoge milione i time usporio početak rata. Poslovična želja za hladnom osvetom je sada postala sasvim ispunjiva, samo je još trebalo naći tog šarmantnog i uglađenog Švajcarca. Slučaj će hteti da je jedan od agenata na tom poslu postao i izvesni Ćosić, jedan od one dvojice žbira sa železničke stanice u Vinkovcima. A taj nije zaboravio lice Radomira Ženovića, nekadašnjeg druga iz Tuluza, a potom Titovog izdajnika koji mu je onako utekao pred nosom i strašno ga obrukao na početku karijere.

Nedavno obelodanjeni arhivi DB-a nam dalje govore da je debeovce trag odveo pravo u Monako gde su jedino saznali da je račun na kojeg je leglo lihtenštajnskih 12 miliona bio otvoren na ime izvesnog Karla Švarca (Schwarz, bez t). Taj je pri otvaranju računa upotrebio švajcarski pasoš, i osim podataka o primaocima novca (Crveni krst, Caritas, neki slikarski klub u Strazburu, Lekari bez granica, isplata oko milion franaka na ruke, …) to je sve što o tome znaju. Pranje novca je ionako svakodnevna pojava u poreskim oazama poput Monaka.

Uhode su se potom vratile u Beograd i počele da se raspituju ko bi mogao da bude taj Švarc. Ime mu zvuči švajcarski, da, ali isto bi tako zvučalo i Đanluiđi Ratatela, ili recimo Mišel Boduan. Švajcarci su komplikovani za obaveštajnu obradu.

Ni ispitivanje kod slikarskog kluba nije donelo ništa; i oni su bili zatečeni svojim tajnim donatorom, ali ipak i prezadovoljni. (Štaviše, dogodine su pokrenuli čuvena godišnja takmičenja u slikanju strazburške katedrale koja traju i dan-danas.)

Operativcima DB-a je trebalo dva meseca pretraživanja i kopanja po evropskim obaveštajnim arhivama dok im se jedan iskusniji kolega koji se smucao po Minhenu nije dosetio jednog eseja objavljivanog 15-ak godina ranije u Figarou. Ovaj je tad bio špijunirao po Francuskoj i žestoko se nervirao na tog nekog Švarca i njegovo drsko pljuvanje po socijalizmu.

Jedino što se znalo o tom Karlu Švarcu, autoru nemilog traktata, je da je on bio Nemac pa se jedna grupa bezbednjaka, predvođena Ćosićem, zaputila u Minhen, a potom u Keln i na kraju u Štutgart. Tek u Štutgartu su došli do traga da je Služba jednom već imala Karla Švarca na spisku za odstrel (iako nikad nisu saznali ko je zapravo taj niti gde je) ali i da ga je ona tada povezivala sa urednikom jednog lokalnog lista koji mu je prvi i objavio taj zapaljivi tekst – izvesnim Francuzem po imenu Alber Perio.

Kockice su se složile, a tu je i očigledan šablon: oba para imenâ se razlikuju za tačno po jedno slovo. Nije dugo trebalo da Ćosić i ekipa lociraju Perioa u Bazelu i da počnu da ga svakodnevno prate, najpre oprezno, izdaleka, a onda sve bliže i bliže. Ovaj put nije bilo onog poznanika iz Strazbura da ga suptilno upozori na nadolazeću opasnost. (Taj je, saznaće se, bio davno likvidiran jer se saznalo da je i nekim drugim kandidatima za odstrel pomagao da se spasu.)

Na jednoj od svojih dugih šetnji obalom Rajne, u predveče 15. novembra 1992, odmah izvan centra grada, pred Radomira Ženovića isprečio se jedan krupan muškarac.

Monsieur Albert Perieau?, upita ga taj.
Oui?, odgovori zatečeni Ženović.
Vous êtes finis., procedi rmpalija.

Na to Ženović ustuknu i hitro se okrete ne bi li se dao u beg, ali ga iza leđa dočeka još jedan lik, mada nešto manjih proporcija: Ćosić.

Plan je bio da se Alber Perio tiho kidnapuje i dovede u Beograd na ispitivanje (uz obavezne sesije mučenja, jer patili su i patiće mnogi i za puno manje od 12 miliona franaka). Ali čim se Ženović okrenuo i time praktično uneo Ćosiću u facu, ovaj je ispod brkova i zulufa prepoznao lice starog znanca iz Tuluza i Vinkovaca i istog ga je časa oborio na zemlju. Skočio je na njega i uz divljačke povike “Ženoviću! Izdajniče!” i “J…ću ti milu majku sada!” uhvatio je da ga besomučno pesniči.

Pritisnut mišićavim Ćosićem, vižljasti Ženović nije mogao ništa sem da rukama proba da zaštiti glavu i da krikne u nadi da će skrenuti pažnju nekog slučajnog prolaznika. Uzalud su bili pokušaji drugog žbira da odigne svog kolegu sa Ženovića, ponavljajući mu da je naređenje da moraju da ga dovedu živog; ovaj se nije zaustavljao, makljao ga je i levom i desnom, sve potmulo ropćući od besa.

Kada se Ćosić najzad iživeo i vratio sebi, Ženović je već ležao nepomičan. Jedino što su ova dvojica mogla tad da urade je da pobegnu trkom jer je odavno bilo nestalo svake diskrecije i sad su i sami bili u opasnosti da budu razotkriveni. Ostavili su Ženovića na zemlji.

Alber Perio je u Univerzitetsku bolnicu u Bazelu dovežen bez svesti. Sutradan u zoru je uspeo nakratko da se povrati, tek da prozbori reč-dve sa svojom uplakanom ženom, mada je smogao snage da napiše i jedno kratko pismo. Povrede glave su bile preteške i Radomir Ženović je preminuo 16. novembra 1992. u 7:48 ujutru.

Po njegovoj želji, Ženovićevo telo je kremirano i urna sa pepelom mu je pripala porodici. Hteo je da se osigura da niko ne dođe da mu skrnavi grob, znajući da divljaci ni mrtve ne ostavljaju na miru. Njegov ubica je, naravno, nestao netragom i policija bazelskog kantona je slučaj zavela pod NN.

Tako je živeo i umro ovaj hrabar čovek, idealista, vrhunski špijun i trn u oku mnogim ugnjetačima i njihovim pomagačima. I premda se godinama borio za pravu stvar i na kraju čak i izborio da se neminovni bratoubilački rat makar odgodi, Radomiru Ženoviću do dana današnjeg niko nije podigao spomenik.

Post festum

Polovinom decembra 1992, u sedište Službe državne bezbednosti u Beogradu stiglo je jedno pismo iz Švajcarske, adresirano na g. Sinišu Ćosića, koje je ovaj otvorio bez mnogo razmišljanja. U pismu je samo stajalo:

Štakore, nećeš ti mene nikada uhvatiti!
-Pelivan

Kažu da se Ćosićev urlik čuo sve do ulice.

(Ćosić je dogodine poginuo dok je pljačkao neku kuću na severu Bosne.)

 

naslovna fotka: Jose Assenco

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s