Sunce u Beogradu

Šetam tako danas po centru kao neko ko je proveo ceo jučerašnji dan u kancelariji bez sunca. Dan savršen. Prijatan vetrić pirka, slušalice mi u ušima, kapa na glavi, japanke na nogama – kao dječarac koračam s tranzìstorom na uhu, što bi rekao Jura Stublić. Čak me i alergija popušta (jutros zgutah antihistaminik). Laganim hodom, dakle, osvajam raskrsnicu po raskrsnicu.

Prilazim tako zebri na ćošku kod Narodne banke, kad, krajičkom oka ugledam i krajičkom oslušaličenog uha začujem dve prilike:

– Dečko!

Ne reagujem, jer niko mi se tako ne obraća, ali na tren se preslišam da mi nije možda nešto ispalo iz džepa ili tako šta što bi prolaznika nagnalo da me cimne.

– Dečko!, opet će on.

Sad se okrenem jer mi je taj glas bio uperen u uho. To je neki malo krupniji čovek sa nešto brade i tamnijeg tena. Sa njim je dečačić od svojih desetak godina.

– Jel mogu da te pitam nešto?

Aha, evo ga još jedan što rabi sopstveno dete u svrhu prošnje. Super. Skidam slušalice dok smišljam kako da ga elegantno otkačim, ali iz uljudnosti sam u startu ipak fin:

– Recite?

– Molim te, da mi pomogneš nešto! Treba mi lek za dete!

Faca mu je, kako to već ide, uveliko preplavljena pâtosom i meni sve izvesnijim deluje da ću da ga kulturno odjebem u roku od naredne dve rečenice.

– Molim te, neću ti pare, ali nemam para za lek, mali mi je operisan!…

I onda, sa još gorom mukom na licu, stade da mi pokazuje klinčeve rane. Mali ima nešto sjebane nozdrve i jedan solidno dugačak hirurški zarez ispod majice, negde u visini slepog creva, ali sa kontra strane.

Opa, to je već nešto drugo. U trenutku se svičujem iz cinika u dobrog samarićanina i kao iz topa ga pitam gde ima apoteka, da to sredimo. Danas sam dobre volje. Jebiga!

Nema, kaže, leka u apoteci nego moramo da odemo do bolnice. Na to rekoh da jbg, ne mogu sad da se cimam ni do kakve bolnice te izvadih novčanik. Lek, reče, košta 1.800 dinara, ali ne, ne, ne! Ćale insistira da ne želi keš nego nekako ja da mu pomognem, a ovo, a ono, poče skoro da mi bulazni, i uto mu pođoše suze.

Nikad ne dajem prosjacima. Dam sviračima (naročito gudačima, njih nešto volim), i dam i onom simpatičnom klipeti koji u Knezu već dugo siluje violinu, ali tvrdi da skuplja pare za časove i deluje iskren.

U početku, kad mi je zabrinuti otac rekao da rečenog leka nema u apoteci, reših da mu dam 50 dinara i – ćao. Posle, kad mi je kategorički odbio novce, narastao mi je u očima do 100 dindži, a kad su mu i suze krenule, i to iskrene suze, od brige umornog, oca, tad izvadih 200 dinara i rekoh: Ja vam više nemam. (I nisam imao pri sebi mnogo više.)

A u pičku materinu! Kako da odbijem odraslog čoveka koji u suzama u savršeno subotnje podne moljaka po centru ne za keš nego za očito potreban lek mu detetu!?

Rane na klincu ne izgledaju sveže, ali isto tako ni ne izgledaju kao da nisu od hirurga. Matori se žali kako ne može više da hoda okolo s malim, ima valjda problema s nogama, ali reko’ u sebi jbg, šta ja još da ti radim? Kolima ti nisam, a keša ti više nemam dati.

Reče tada suzno da mi više nikad “neće preći puta”, a zatim mi se zdušno zahvali i stisnu mi ruku te pođosmo svako na svoju stranu – uplakani otac i bolni sin na jednu, a opušteni privilegovani belac na drugu.

Poželeh im da se čuvaju. Nije mi došlo ništa pametnije.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s