Kremen kamen

Mala deca se na svašta lože. Šta god da dospe u trend, u aktuelnost, u modu i u foru, svi će klinci narednih nedelju dana, mesec dana, za time da lude. Najsvežija pomama koja nam se desila jeste Pokemon Go, a mi smo se u moje klinačko vreme ložili na masterse ili pak barbike, na to ko navija za Zvezdu, a ko za Partizan (treća opcija nikako nije bila dozvoljena), ili ko će na odmoru najbrže da dotrči na prvi kafomat u školskom holu, sa kojeg kao 10-godišnjak naravno ne možeš da pazariš ništa sem tople čokolade, ali toplu čokoladu pazariti moraš jer, jbt, automat!

Baš u to doba kad sam imao 10 godina, išli smo na rekreativnu nastavu na Kopaonik. Ni pre ni posle toga za rekreativnu nastavu nismo znali jer bilo je to taman zlatno doba početka sveopštenarodnog veselja u kojem će, u bližoj i daljoj okolini Kopaonika izginuti preko 100.000 ljudi. Godina je dakle 1991. i na Kopu ćemo provesti kraj maja i početak juna. Na TV-u ćemo gledati kako, pred 56.000 ljudi na stadionu San Nikola u Bariju i još bar 15 miliona Jugoslovena pred malim ekranima, Zvezda igra finale Kupa šampiona protiv francuskog Olimpika. Utakmica će biti napeta, nula-nula sve do samog kraja, ali naša razredna će nama dopustiti samo da odgledamo prvi produžetak(!?) da bi nam pola sata kasnije upala u sobu s pokličem “Zvezda pobedila!!!” na šta ćemo nas šestorica cimera uhvatiti da skačemo po svojim krevetima kao sumanuti. Ložana, deco.

Lep je Kopaonik, ta mlađa venačna, vulkanska planinčuga planinčugskog sistema Dinarida. Oštre padine i talasasti proplanci prijaju oku i fino se nadopunjuju sa čistim vazduhom na nadmorskoj visini Brzeća (oko 1.200 metara) gde nam se nalazio hotel Junior. Od rekreativne nastave vrlo malo nam je spalo na nastavu, a dosta više je otišlo, kako to valjda i biva, na rekreaciju i generalnu bleju. U takve aktivnosti spadale su i duge šetnje koje su za cilj imale da se dečurlija izmori (što je zdravo) i time za ostatak dana primiri (što je po nastavni kadar korisno).

Prepametnoj gradskoj deci nije dugo trebalo da se prihvate draži divljine pa su već prvog dana krenula da skupljaju kamenje kojeg po planinčugama dakako ne manjka. Jedan viče da je našao baš parče granita, evo vidiš kakav je specijalan i zajeban, drugi je sasvim siguran da u džepu ima kamičak mermera, a treći je ugrabio baš kremen-kamen kojim će na stotine puta pokušavati da (bezuspešno) proizvede varnicu. Sve to vajno kamenje, sećam se, nije bilo preterano atraktivnog izgleda. Istina, komadić mermera (ako je to uopšte bio mermer) ni nema prevelike šanse da bude opčinjujuć, ono što su zvali granitom je bilo nekakve dosadno mrke boje i bez ičeg posebnog na sebi, a bolji nisu bili ni ostali nalasci čijih se “stručnih” naziva više ni ne sećam. Ali se mi jesmo ložili, svađali, prepirali ko je našao lepši, veći, uglancaniji, impresivniji kamen. Bilo je to, da podsetim ko se ne seća, ono doba pre mobilnih telefona. A istovremeno (da podsetim i na to), još uvek smo bili pre-tinejdžeri pa nas još nisu bila uhvatila takmičenja ko ima lepši, veći, uglancaniji i impresivniji jedan drugačiji kamen.

I tako jednog dana hodasmo svi u povratku iz planinarenja niz neki put ka hotelu kad ja pored puta spazih neki kamičak dugačak možda pet centimetara. Bio je sasvim neobičan, ni nalik nijednom koje smo dotad vukli po džepovima. Tamno-tamno siv, gotovo crn u osnovi, sa smeđim i narandžastim detaljima i sav prošaran opčinjujućim minijaturnim svetlucavim mrvicama. To svetlucanje mi se veoma dopalo pa sam kamičak smestio pravo u džep i nisam se posle njime hvalisao. Čuvao sam ga narednih dana ljubomorno samo za sebe, kao da sam našao kakav dragulj. Gde da mi ga otme neki nevaljalac pa da posle nastane kamenjanje po hotelu; samo stroga diskrecija i tišina su bile majke spasa.

Čim smo se vratili sa rekreativne nastave kućama, uzbuđeno sam zgrabio knjigu Stene i minerali koju mi je neko od rodbine bio poklonio valjda ne znajući šta više da pokloni klincu koji je odavno progutao sve moguće dečje enciklopedije. Vrtim ja tako tu lepu knjigu sve se misleći da li će u njoj biti mog kamička, no ne nadajući se baš previše jer knjiga, ipak namenjena deci, nije preobimna. Ipak, na jednoj od stranica nalećem tačno na ono što imam u džepu: moj kamičak je granit!

Kakvog li oduševljenja kad saznah da nijedan od onih “granita” iz tuđih džepova nije bio prava stvar, nije bio pravi zgoditak, nego, jbmliga, glupi dolomit! Moj kamenčić je najlepši i zapravo nosi naziv koji je svima poznat i sve je to nevažno za celokupno funkcionisanje univerzuma, ali ja sam klinac pa se ložim, jako! Jer jednom klincu ne treba više od jedne varnice da bi krenuo da izgara.

Moj kamičak mi je, kako videsmo, u 2016-oj još uvek drag i mislim da ga još uvek imam u nekoj kutiji, negde.

 

Na gornjoj slici ipak nije granit, već upalit (formula: (Al(UO2)3(PO4)2O(OH)·7H2O)) čiji naziv je kovanica od simbola za uran, fosfor i aluminijum. Otkud mi upalit (eng. upalite)? Otud što je ovaj post zapravo odgovor na 365 poziva na pisanje koji, za današnji datum, kaže: Otvorite najbližu knjigu, nađite desetu reč po redu, izguglajte slike na nju i napišite na šta vas slika podseća. U mom slučaju, najbliža knjiga bila je Grobnica za Borisa Davidoviča, a deseta reč je, kada sam izuzeo uvodni pasus i nebitnu apoziciju (koji su mi doneli neupotrebljive reči “i” odnosno “za”) bila upravo “Upalite”.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s