Dnevnik jednog pre-oca

Ne, ja nisam prelac, pretitelj, prelja, pletilja, preslica, niti kakav praotac.

Ja sam jedan budući otac. 🙂

Zatrči vam se tako život, zaleti se on, ubrza svoje kretanje, pa se u kratko vreme dese razne stvari. Naravno, sve je relativno pa i kratkoća vremena; meni, u poznim tridesetim, vreme leti dosta brže nego tom istom meni pre npr. desetak godina. Ali ipak su mi se neke stvari izdešavale relativno naglo.

Najpre sam se lani oženio, postao pravi ženik, muž dostojan svakog poštovanja i respekta, jedna osoba društveno prihvatljiva no prezrena od strane svake slobodne cure koja mi ugleda burmu. A onda, one thing led to another, i draga i ja zatrudnesmo. Ovo vam je prvi simptom budućeg oca: govor u množini.

(more…)

Advertisements

4 lekcije o svadbi

Kako se mom braku bliži prva godišnjica, tako sam ja ovih dana uzeo da presabiram po glavi sve ono što smo moja draga i ja radili ovih dana pre tačno godinu dana, spremajući veličanstvenu svadbu nam. Bilo je tu uspona i padova, ali je na kraju sve, uključujući čak i vreme, ispalo upravo savršeno.

Dakle, koje smo pouke i naravoučenija iz sveg tog krupnog iskustva izvukli?

1. Svadba je – projekat

Kao što smo još onomad ustanovili, organizacija svadbe možda isprva izgleda poput mamuta na leđima mastodonta koji jaše troglavog tiranosaurusa koji bljuje vatre. Mnogo i previše tu ima krupnih i sitnih detalja, od nalaženja odgovarajućeg prostora, preko pregovora sa bendom, sve do izbora dezena salveta. A papirologiju da ni ne spominjem.

Međutim, kada se sedne hladne glave pa se sve spusti na papir i kada se predstojeće pripreme i obaveze svedu na puke stavke, tada se jasno vidi da je posredi nekakav projekat kojem upravo tako treba i pristupiti. Dakle, analitički i postepeno, korak po korak.

Najpre daj da vidimo gde ćemo i šta ko nudi, pa da odaberemo najbolje od svih mesta. A kako ćemo pozivnice? Ovako ćemo. Daj da smislimo neku dekoraciju. Ajmo ovako. Šta ćemo sa familijom izdaleka? To-i-to ćemo. Gde ćemo burme? Tu ćemo.

I sve tako. Znači, što pre se dohvatite papira i olovke (ili već tastature) i popišite apsolutno sve korake i potkorake kojih možete da se dosetite. I cela stvar će vam odmah izgledati neuporedivo manje zastrašujuće.

Druga, i za mene luzerska varijanta je da platite agenciju. Ali zašto, ako ste mladi i pametni? 🙂

(more…)

Evropljanske sprdnje i šege

Neki je sakupljač panevropskih šala sačinio mapu nacija koje su najčešće mete viceva drugih nacija, mapu koju možete naći ovde, a koja izgleda ovako:

qyzgkpscq6ivmkkmao5phvxxj8tgpxebdsuqfrmnumy

Iz ove šarene karte možemo izvući sledeće zaključke, a i statistike:

Sprdaj bližnjeg svog

Od 39 zemalja koje vidim i za koje ima podataka, u 32 se najradije sprdaju sa svojim susedima. Skoro cela Juga najviše podjebava Bosance, čak i Slovenci i Kosovari koji im nisu direktni susedi. Islanđani teraju šegu sa tako bliskim a tako dalekim Dancima, Litvanci sa nedalekim Estoncima, a Estonci sa Fincima od preko puta. Zaključujem da nije samo naša ona čuvena patološka želja da komšiji crkne krava.

(more…)

Kontrole u rukama

Gledam svog tasta i gledam svog oca; obojica plešu oko granice od 60 godina i obojica odskora s nestrpljenjem očekuju da im neko od dece podari unuke.

Gledam ih i vidim da su sad oni ti koji od nas traže zabavu, traže naše društvo, pitaju nâs mlade za savet. Oni su već uradili šta su uradili, sad je red na nas. Sada je dakle došao taj momenat, to čarobno vreme kada ćemo mi, moja generacija, najzad ustati, nadvisiti sve i preuzeti komandu nad svetom.

Sad, braćo i sestre, ovo sad je naš prajm, naših pet minuta ili, možda pre, nekih 20-30 godina kad će kontrole biti u našim rukama. Sad zapnimo, jer ovo smo čekali! Celo čovečanstvo od nas ovog trenutka iščekuje šta ćemo dalje, kuda i kamo, koliko i zašto, i kako.

Najzad smo mi svoj na svome! Neće nas više pritiskati roditeljska šapa kao tuđinska čizma, niti naši detinji strahovi kao kočnice za delanje, ne, mi smo sada gazde!

To bre! Ajmo!!

Okej…

Dobro, ovaj…

A… Šta ćemo sad!?

naslovna fotka: Nick Duell

Slovo o pismu

Pišem drugaru neki imejl, otvaram misaoni tok koji će postati pismo i odmah se zapitam:

Hoće li deca budućnosti mejlove umesto pismom zvati kuckom? Pa će pismo kao reč ostati kao daleki relikt s nepoznatom etimologijom i reč nađena samo u skrivenim dubinama arhiva interneta i nekim odavno požutelim knjigama? Hm, mislim da neće, ali ne zato što će pismo da nestane (jer neće, vole ljudi slova i hartiju) nego zato što sumnjam da su klinci dovoljno kreativni da smisle reč kuck (ili kucko). Već ima neka reč za to? Daj! Engleska, nemačka, turska? Pfft!

Glagol pisati nije se, kažu, menjao od praslovenskih vremena i ima baš isti koren kao i engleski glagol paint. Pomislio bi naivni etimolog da će zato od istog korena biti i reč penzl koja u nekim balkanskim krajevima označava četku za farbanje. Ali ne, njen latinski koren je peniculus što će reći peniščić. Romantična opomena slikarima (i molerima) da ne mlate k..cem već da se prihvate za pišu. Pardon, da pišu. I slikaju, svojim četkama.

Jesi ti pismen!? Jesam, znam pismena. Tu bi reč naš stari Vuk upotrebio da nam, reklo bi se u pasivu, saopšti da govori o nečemu što je napisano tj. o slovima. A slovo, to je logos, majka svake reči, misli, govora, logike i filozofije, učenja i razuma. Stoga i jeste mudro pisati jer pametan piše, a lud pamti. O Egipćanima, Grcima i Rimljanima znamo sve živo i mrtvo jer su oni bili dovoljno pametni da zapisuju. O starim Slovenima, Keltima, Avarima, Etrurcima – baš i ne, ali zato znamo da je Hamurabi pre 4000 godina naredio da pivo ne sme da bude previše razređeno.

Nije elektroničko pismo ponajbolja forma pisanja za pokoljenja, jer će interneta nestati i sve jedinice i sve nule koje su čuvale tkivo te velike arhive će se rasuti kao da ih nikad nije ni bilo. Ne kažem da treba sve klesati u kamen i u glinene tablice, ali makar uzmite i odštampajte sebi najdraže mejlove i fotke, porodične uspomene i mudre tekstove na koje naletite, pa ih posložite negde u fasciklu, u ramove, ili u korice. Neće drveta nestati za tu šačicu papira što ćete je ostaviti budućim malim mudracima, a oni će vas zbog toga smatrati mudrima. Jer je ostalo zapisano, molim lepo, crno na belo. Jel da nije teško u današnje vreme biti mudar?

Uzmite ovaj tekst, hitnite Ctrl+P i okačite ga negde sebi kao podsetnik.

Kremen kamen

Mala deca se na svašta lože. Šta god da dospe u trend, u aktuelnost, u modu i u foru, svi će klinci narednih nedelju dana, mesec dana, za time da lude. Najsvežija pomama koja nam se desila jeste Pokemon Go, a mi smo se u moje klinačko vreme ložili na masterse ili pak barbike, na to ko navija za Zvezdu, a ko za Partizan (treća opcija nikako nije bila dozvoljena), ili ko će na odmoru najbrže da dotrči na prvi kafomat u školskom holu, sa kojeg kao 10-godišnjak naravno ne možeš da pazariš ništa sem tople čokolade, ali toplu čokoladu pazariti moraš jer, jbt, automat!

Baš u to doba kad sam imao 10 godina, išli smo na rekreativnu nastavu na Kopaonik. Ni pre ni posle toga za rekreativnu nastavu nismo znali jer bilo je to taman zlatno doba početka sveopštenarodnog veselja u kojem će, u bližoj i daljoj okolini Kopaonika izginuti preko 100.000 ljudi. Godina je dakle 1991. i na Kopu ćemo provesti kraj maja i početak juna. Na TV-u ćemo gledati kako, pred 56.000 ljudi na stadionu San Nikola u Bariju i još bar 15 miliona Jugoslovena pred malim ekranima, Zvezda igra finale Kupa šampiona protiv francuskog Olimpika. Utakmica će biti napeta, nula-nula sve do samog kraja, ali naša razredna će nama dopustiti samo da odgledamo prvi produžetak(!?) da bi nam pola sata kasnije upala u sobu s pokličem “Zvezda pobedila!!!” na šta ćemo nas šestorica cimera uhvatiti da skačemo po svojim krevetima kao sumanuti. Ložana, deco.

(more…)

O Beer Festu

Kada ono pljusak prođe
Pa celu livadu zablati
I đonovi se svakom za tlo lepe
Dođe ti da hodaš bos.

Ima jedna dobra stvar
Ambroziju kad ne mirišeš:
Sav će joj polen ostati na zemlji
Nosnice ti neće biti crne kao kos.

Ali previše tu nogu prođe,
Previše je trenja,
Dići će se uvek nešto prašine
Taman za tvoj nos.

Ipak ćeš se dobro iskakat’
Pinte i litre anksiozu gone
I bez obzira koliko bio awkward
Osećaš se boss.

A ujutro, dok nosnici vetra daješ
I krmeljne oči si žustro trljaš,
Shvataš da
Klepat’ strofe mamuran, na neobičan slog,
To je pravi štos!