Stari Vračar

U trenucima dosade uzeh da prelistam izdanje Politike od pre tačno 90 godina.

Tog dalekog 3. aprila 1927. godine, Politika je objavila tekst o Vračaru, u kojem saznajemo prastare nazive vračarskih ulica. Bulevar KA je nekad bio “fišeklijska čaršija”, džada od Londona nadalje ka Slaviji bila je prosto Kragujevački drum, a Ulica kneza Miloša je bila Topčiderski drum:

Capture.JPG

Na Vračaru su Turci krajem 16. veka, znamo, spalili ostatke svetog Save. U inat Srbljima, da nemaju kome da se klanjaju, pardon, mole. A ovi su im na to, na istom mestu i 300-tinjak godina kasnije, uzvratili podizanjem najgolemijeg hrama serbskoga, vrhovne svetinje i goleme rupe bez dna, finansirane iz državnog budžeta, u inat školama, bolnicama i metrou.

Knjižar Gligorije Vozarević, osnivač prve “narodne biblioteke”, za koju i dan-danas neki greškom misle da je iz nje začeta Narodna biblioteka Srbije, bio je ubeđen da je našao pravo mesto spaljivanja Savinih moštiju, pa je tu udario jedan drveni krst, tzv. Vozarev krst. Kasnije je opština grada Beograda taj krs’ zamenila drugim, od crvenkastog kamena, i ceo taj kraj se danas zove Crveni krst. Dakle, nikakve veze nema sa međunarodnom humanitarnom organizacijom, kao što ni raskoš Hrama sv. Save nema mnogo veze sa svetosavljem. Ali nema veze.

(more…)

Sunce u Beogradu

Šetam tako danas po centru kao neko ko je proveo ceo jučerašnji dan u kancelariji bez sunca. Dan savršen. Prijatan vetrić pirka, slušalice mi u ušima, kapa na glavi, japanke na nogama – kao dječarac koračam s tranzìstorom na uhu, što bi rekao Jura Stublić. Čak me i alergija popušta (jutros zgutah antihistaminik). Laganim hodom, dakle, osvajam raskrsnicu po raskrsnicu.

Prilazim tako zebri na ćošku kod Narodne banke, kad, krajičkom oka ugledam i krajičkom oslušaličenog uha začujem dve prilike:

– Dečko!

Ne reagujem, jer niko mi se tako ne obraća, ali na tren se preslišam da mi nije možda nešto ispalo iz džepa ili tako šta što bi prolaznika nagnalo da me cimne.

– Dečko!, opet će on.

(more…)

Izbori, čega?

Izbori su praznik demokratije, kako veli otrcana fraza. Demokratiju, istina, čini i fer predizborna kampanja, što ova nije bila jer nas je jedna od opcija medijski udavila, ali šta je tu je.

Dakle, da sumiramo:

Povod

Izbori koji nas čekaju u nedelju su raspisani iz nepoznatog razloga. „Da bi se Vladi dao jasan mandat‟, reče premijer. Kao da 158 od 250 poslanika nije dovoljno, plus 44 SPS-ovih. U opoziciji bukvalno imaš tek 19% Skupštine, ali tebi ni to nije dosta.

Podseća me na ono kad je Srpska držala 71% teritorije Bosne i isto im nije bilo dosta.

Kadrovi

U ponudi su sve same izlizane face: jbni Šešelj, zatim mali od Šešelja, pardon, evropejac Vučić, pa onda mali od Slobe, pardon, narodski krmak Dačić, pa Čeda, Boris i Čanak, te izakani DS i nadobudni Radulović što viče da je dosta bilo.

(more…)

Kako se oženiti (strankinjom), a ne prolupati

Svadba, svadba, svadba, svadba… ♫

Lepo je sve to, braćo. Veselje, pijančenje, poljupci, đuskanje, torta,… pa tako ukrug. Osim što sve to mora neko i da izorganizuje.

Kad smo moja draga strankinja i ja rešili da se uzmemo i da napravimo svadbu sve po protokolu, naravno sa sve njenom familijom izdaleka, tada se preda mnom, kao lokalcem u našoj vezi, ukazao se zid dugačak kao Kineski, a visok poput Vavilonske kule. Leptejebo, ko će sad napraviti celu svadbu, znaš ti šta je svadba! Svadba su stotine ljudi i isto toliko gladnih i žednih usti, svadba su stotine ljudi koje sve treba da smestiš u neki prostor i onda da ih zabavljaš, svadba je… ne znam ni odakle da krenem! Tim pre što sam bio jedini od nas dvoje koji je dobro znao i lokalni jezik i običaje.

No, posle početnog napada panike, shvatih da je svadba – projekat, i da se i svadba, kao i svaki drugi projekat, sastoji iz delova i delića koje valja rešavati jedan po jedan. Uzgred, na poniženje u vidu nekakve agencije za venčanja nismo hteli da pristanemo.

Išlo je to dakle ovako:

(more…)

Vrednoća

Pre neki dan naleteh na ovaj simpatični video koji govori koja je jedna stvar oko koje se svaka država suštinski trudi, a to je – kako se obogatiti. U Srbijici zemljici pak, nažalost, zbog sjebanosti mindseta usled istorijskog jarma, posao se radi ne da bi se na njemu zaradilo i obogatilo već da bi se neko drugi zajebao.

Da pogledamo istoriju, tu učiteljicu života: najpre su nas stolećima harali Turci izjelice, pa su od bogatih otimali komunisti, pa je došao Sloba i odneo milijarde nama svima na Kipar i gde već, a na kraju su došle slepačke privatizacije i tajkuni koji su pojeli što je ostalo. Rezultat je svakome jasan – ko ne krade nema čokolade. A jebeš život bez čokolade.

Krađa je, po definiciji, oduzimanje vrednosti. Obezvređivanje. Čokolada od 100 dinara koju si ukrao više ne vredi 100 dinara.
Vredeće tebi, o da! Ali su svi drugi oštećeni: oštećen je trgovac za svoju maržu, oštećen je njegov nabavljač jer će trgovac da mu duguje, ojađen je i proizvođač jer će nabavljač njemu da duguje, i uskraćena je na kraju i država za PDV.

Niko ne profitira, samo ti. I čak i to što si ostvario, taj jedini dobitak u celoj lopovskoj priči je – obezvređena čokolada. Ona je toliko bezvredna da ne smeš ni da je pokažeš drugarima jer spaziće te pokradeni prodavac.

(more…)

Kako dovesti mačku iz Amerike

Ne, ovaj tekst nije o tome kako dovesti devojku Amerikanku. O tome sam već pisao. Ovde ćemo o tome kako smo legalno doveli u Srbiju Amerikankinog tronogog mačka.

Mačak ima samo tri noge iz nepoznatog razloga. Draga ga je takvog usvojila. U usvajalištu za mačke su joj samo znali reći da je imao operaciju amputiranja, ali nisu znali reći i zašto. Draga kaže da ga je upravo zbog tronogosti i usvojila – učinio joj se jako drag i komično trapav. Valjda sam joj se zato svideo i ja, ko zna.

Elem, mačak je dragoj toliko drag da je poželela da ga doseli ovde po svaku cenu. I ko sam ja da se bunim? A i znam sa Skajpa da je maconja uistinu simpatičan. S druge strane, nikad nisam imao ni psa ni mačku, pa eto prilike za nove izazove.

E sad, da bi se došlo od Amerike do Srbije, treba preći neke državne granice, a na granicama džedže carinici, a znamo da carinici umeju da poštuju propise i da za svako nepoštovanje propisa umeju da naprave problem. Stoga se propisa valja držati, pa smo se tako i mi upustili u proučavanje istih.

(more…)

Dečaštvo

Danas se navršava 21 godina od smrti Milana Mladenovića. Pošto su godine jedino što se navršiti može. Kad ste čuli da je neko navršio (do vrha savršeno natočenu) čašu piva, ili da je navršio kakvo brdo, popevši mu se na vrh? Nema to. Ima samo prevršio (meru, Daru, itd). Godine se, pak, ne daju prevršiti jer se po navršetku jedne odmah načinje naredna. Godine imaju meru, ali ovde ćemo najpre da prozborimo o Milanu.

Milan je bio kvintesencija Jugoslavije:

Rođen je pred kraj bejbibuma, iz mešovitog braka, od oca–vojnog lica; već do tinejdža je bio živeo u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu i Novom Beogradu; strasno je voleo, život ga je boleo, i umesto da u naponu svoje snage zablista, skončao je naglo i u mukama.

Taj dečak je nosio avangardu jugoslovenske kulture. Razmrdavao je učmalosti muzike, rasparčavao je društvene nevaljanosti prevršene države dok su podanici podanički ćutali. Njegovo je sviranje bilo voljeno diljem Evrope; zapadnjačke note, ritmovi i distorzije koje je izvozio iz socijalističke mu domovine bivale su rado upijane čak i kad se nisu razumevale reči našeg malog jezika. Držao je minut ćutanja za granatirani Dubrovnik, odbio je svirku u Banja Luci kad su divljaci srušili džamiju. Najzad, među prvima se latio heroina.

Jel vi mislite da je lako uvek biti vođa, sa stalnim vetrom uz lice?

(more…)