Kontrole u rukama

Gledam svog tasta i gledam svog oca; obojica plešu oko granice od 60 godina i obojica odskora s nestrpljenjem očekuju da im neko od dece podari unuke.

Gledam ih i vidim da su sad oni ti koji od nas traže zabavu, traže naše društvo, pitaju nâs mlade za savet. Oni su već uradili šta su uradili, sad je red na nas. Sada je dakle došao taj momenat, to čarobno vreme kada ćemo mi, moja generacija, najzad ustati, nadvisiti sve i preuzeti komandu nad svetom.

Sad, braćo i sestre, ovo sad je naš prajm, naših pet minuta ili, možda pre, nekih 20-30 godina kad će kontrole biti u našim rukama. Sad zapnimo, jer ovo smo čekali! Celo čovečanstvo od nas ovog trenutka iščekuje šta ćemo dalje, kuda i kamo, koliko i zašto, i kako.

Najzad smo mi svoj na svome! Neće nas više pritiskati roditeljska šapa kao tuđinska čizma, niti naši detinji strahovi kao kočnice za delanje, ne, mi smo sada gazde!

To bre! Ajmo!!

Okej…

Dobro, ovaj…

A… Šta ćemo sad!?

naslovna fotka: Nick Duell

Push Me Pull Me

Zamislite sledeću situaciju:

Ti si skretničar na pruzi, pruzi po kojoj juri jedan otkačeni vagon. Na jednom koloseku, za prugu je vezano petoro ljudi i taj vagon juri na njih. Na drugom koloseku je takođe vezana jedna, ali samo jedna osoba, dok vagon juri na onih petoro.

Ti si skretničar. Šta ćeš uraditi?

Da li ćeš: a) skrenuti vagon na drugi kolosek i time ubiti onog jednog jadnika, ali spasiti petoro? Ili ćeš: b) samo prekrstiti ruke i praviti se da spavaš, kao pravi pijani skretničar, i tako dozvoliti da vagon samelje onih petoro?

A? Da vas čujem? Koji je pravi, koji je valjan odgovor?

(more…)

Viza

Pre neki dan sam dobio američku vizu. Bila je to kruna mojih višenedeljnih napora oko pribavljanja svih mogućih dokaza da ću se u majčicu Srbiju vratiti.

Sam razgovor je trajao kraće od 2 minuta: kod koga idete, čime se on bavi, čime se Vi bavite, koliko ostajete? Moj krunski adut: moji seksi pečati u pasošu, pečati sa seksi venčićem od evropskih zvezdica u uglu, pečati koji govore da sam se u prošlosti iz finih zemalja vraćao rodnoj grudi.

Sjedinjene Države vole da im se posetioci vrate odakle su došli. Još od Pupinovog doba, dakle već 80-ak godina, na granici mora da se prođe kroz filter Imigracione službe. A dotad, viza ti je tek propusnica do granične luke, vazdušne ili morske.

 *  *  *

Treba razumeti državu, kao što treba razumeti i čoveka. Svi mi imamo svoje paranoje: neko se plaši lopova pa zaključava stan i preko dana, neko pak ne veruje banci pa drži ušteđevinu u dušeku, a država ne veruje svakom pa udara vize.

(more…)

Gde vidite sebe za 5 godina?

Ovo je priča o jednom mom nedavnom, neobično krasnom susretu s čarima naše administracije, koji je još jednom dokazao da papirološke aveti, ale i roge vrebaju iza svakog ćoška i ne praštaju.

Nadobudno legalno

Zakon o strancima kaže da u Republici Srbiji „stranac može da boravi najviše 90 dana, u periodu od šest meseci računajući od dana prvog ulaska”.
U startu je nejasno kada je taj prvi ulazak (šta ako je stranac prvi put ušao pre 6 i po meseci?) i koji je to prvi ulazak? Po svoj prilici fali interpunkcije, ali za priču nevažno.

Moja draga strankinja i ja živimo zajedno, s plemenitom namerom da se narednog proleća uzmemo i tako za mrvicu popravimo otužnu statistiku Srbije.
Mada se skoro svi kojima kažem za nas iščuđavaju otkud to da ja nisam otišao kod nje (draga je iz SAD) nego sam nju doveo ovde. Na to sa smehom odgovaram kako je nisam ja doveo već je sama došla.
Ponekad se borba sa zaostalostima balkanskog mindseta odvija na neočekivanim bojnim poljima.

E sad, znamo da do narednog proleća ima više od 90 dana, i znamo da je draga – strankinja. Prema tome, dragoj treba neka vrsta odobrenja za privremeni boravak iz široke lepeze osnova po kojima se to odobrenje može dobiti. Vidimo da tu ima svačega: školovanje, rad, sport, lečenje, privatna poseta, rad pri NVO, srodstvo,… Sve zbog toga što strance treba kontrolisati i boravak im pažljivo odobravati, jer neprijatelj nikad ne spava.

(more…)

Prijatelji

Postavimo, najpre, neka naizgled prosta pitanja:

Šta je to Evropa?

Je li to kontinent, jedna fizičko-geografska odrednica od Svalbarda do Krita i od Islanda do Urala?
Ili je Evropa = Evropska unija + Švajcarska + Norveška i tako još par nekih probranih zemalja?

Pretprošle godine je i Hrvatska ušla u EU, a prošle godine me na pomoćnom pariskom aerodromu lik koji pregleda pasoše upitao: Da li je Hrvatska u Evropi?
Union européenne?, odgovorih i odmah dodah: Oui.

Nije njega bilo briga za te finese, ne zato što je nezainteresovan i neinformisan, nego zato što je reč Evropa jednostavno postala skraćenica od Evropska unija. Ko će da se smara da izgovara celu sintagmu od 7 slogova U-ni-on-eu-ro-pé-enne kad može da sebi olakša život sa: Eu-rope. Ta ionako površina EU prekriva skoro pola geografske Evrope, i praktično celu bitnu Evropu.

Šta su to evropske vrednosti?

Jesu li to birokratske direktive o tome ko treba da primi izbeglice, u kolikom broju, na koji način i sa kolikim budžetom?
Ili je to pak jedan set civilizacijskih normi koje je Evropa stekla nakon svih stoleća neprestanih krvavih ratova, holokausta i migracija, jedan idealistički sistem koji se zalaže za očuvanje ljudskih prava i sloboda?

(more…)

Slučaj tramvajskog škrabača

Verovatno zbunjen paklom svog grešnog odrastanja, jedan lokalni tinejdžer s umetničkom crtom ličnosti rešio je da jednog prolećnog dana iskaže svoj dar nagrđivanjem javne imovine.
Biće utvrđeno je da je tog dana (ili ranije) u lokalnoj farbari kupio više sprejeva raznih boja zato da bi – pretpostavlja se – na pomenutoj javnoj imovini stvorio što gadniju predstavu svojih izopačenih vizija.

Sâm mučki čin njegovog divljačkog škrabanja trajao je više minuta, možda i celih pola sata, drsko usred bela dana, dok je šinsko vozilo javnog prevoznika mirno stajalo na svojoj okretnici. Sve to vreme „umetnik” je radio neometano, što mu je ulilo dodatno samopouzdanje da sa svojom satanskom radnjom nastavi, te da je i dovrši.
Ne znamo pouzdano, ali dâ se pretpostaviti da je on, po izvršenom činu, još koji minut stajao pokraj svog (ne)dela, zoreći mu se samozadovoljno.

Bližio se trenutak polaska tramvaja, u skladu sa lokalnim redom vožnje. Ne sluteći zlo, junoša úđe u predmetni tramvaj, verovatno s namerom da se pred celim krajem hvališe, bekeljeći se grozno prolaznicima kroz inače čiste prozore javnog vozila.
Tramvaj je potom svoju okretnicu napustio uredno.

Tekla je tako vožnja izgrednikova bezbrižno, naizgled! Jer vrli ga je vozač tramvaja sve vreme držao na oku, čekajući priliku za osvetu javnog preduzeća nad manijakom.

Instinktom hajduka koji janjičare može da namiriše na kilometar, tramvajdžija najzad úgleda patrolu policije koja se usput srećom zadesila, pa hitrim potezom desnog stopala udari po kočnici i zaustavi tramvaj van stajališta (opravdano, jer vanredna je situacija), te istrča iz vozila patroli u zagrljaj, zapomažući kako je javna imovina neprijateljski napadnuta i da valja odmah reagovati, dok je zlikovac još uvek u domašaju.
Nije isključeno ni da taj sektaški crtež, ukaza im on u po daha, znači: Vučiću, pederu! ili možda pak: Vesiću, kepecu! a moguće je i da se to rugaju i samome Predsedniku jer te jezive mrlje podsećaju na one od prosute kafe.

Ne časeći časa, vešto dresirana patrola náhrupi na sva četvora vrata tramvaja pa oštrim okom uoči kriminalca te ga hitrim pokretima ístera van, na sunce i na pravdu.
Uzalud su bili vapaji ostalih putnika (verovatno sve lukavi jataci sumnjivca) da mladića treba ostaviti na miru i da postoje mafijaši koje treba radije goniti, pa gde su utajivači poreza, pa kamo plagijatori doktoratâ što sede na visokim funkcijama, pa…

Neometeni tom nepotrebnom larmom, četvorica pravednika u plavom okružiše krivca te ga stadoše podrobno ispitivati: pa – kod koga si kupio farbu, pa – jel duvaš lepak, pa – ko ti je dojavio da je ovaj tramvaj neofarban, pa – jel ti to namerno vređaš estetiku našeg gradonačelnika, pa – kakvu nepravdu propagira taj tvoj Kalimero, pa – ko se bavi bejzbolom, pa – kakav je to način da žvrljaš preko tramvajskog prozora da putnici ne mogu da vide kako se zida Beograd na vodi!?
Već sve po uhodanom protokolu Interventne jedinice.

Pomišljao je možda mahniti huligan da bi u tim trenucima mogao da masivnom snagom svoje telesne građe makar pruži kakav-takav otpor te da eventualno ispresavija par pandurskih kičmi, ali je najzad shvatio da mu izlaza nema kad se mestu hapšenja pridružila još jedna patrola redovne policije, te se ubrzo svi bez poteškoća orno udaljiše ka najbližoj policijskoj stanici.

Premda se vodila kraća rasprava na temu da li ovog plaćenika treba, za primer, obesiti na Terazijama, ipak se očekuje se da on bude kažnjen samo strogim zatvorom u trajanju od najmanje 20 godina. Koliko si godina kuvao zao plan – onoliko imaš da se čvariš u buvari.

Pravda je time još jednom zadovoljena, i naše društvo opet slobodno korača napred.

naslovna fotka: Super Ridža

Jezičkovanje

Viđamo ovih dana po busevima i stanicama naše poznate građane (uglavnom – od integriteta) kako nas podsećaju kako se šta kaže na srpskom jeziku. Jeste, mnogi se zaboravljamo pa u svakodnevnoj komunikaciji grešimo, pravimo graške. Naš je jezik dosta komplikovan i nije ga lako u svakom trenutku pravilno koristiti.

Ko god mene iole bolje zna, zna koliki sam grammar nazi. Volim da ispravljam govornike i da se podsmevam „greškama”. Ali čekaj, otkud mi sad ovi navodnici!?

Kao i svet, i ljudi se menjaju, pa se s njima menja i jezik. Neke pojmove koje smo imali pre 100 godina više nemamo, a ove današnje ćemo opet zaboraviti za koju deceniju.
Jezik je živ.

Nema jezika bez svojih govornika. Zapravo ima, ali takve jezike nazivamo mrtvima. Latinski jezik, i dalje veoma korišćen u biologiji, medicini, i gde sve ne, nije se u poslednjih nekoliko vekova pomerio ni makac. A ne bismo ga ni danas koristili da nije bilo ogromnog uticaja Rimskog carstva, pa potom razvoja renesanse baš u Italiji, pa upotrebe latinice kao pisma diljem Evrope.

Ni srpski nam jezik nije stajao ukočen. Evo, recimo, ijekavice: prestadosmo da je koristimo tek pre stotinjak godina.
Čak smo i zemlju preimenovali iz Serbija u Srbija.
Mrdalo se.

Danas bismo, valjda pod izgovorom nemanja čvrstog kulturnog oslonca, jezik naš da uvežemo u čvrsto određene kalupe i da mu ne damo disati:

Ovo se kaže tačno ovako i sve drugo je greška!

Aha, a šta ćemo npr. sa Srbljem koje prebiva na jugu i frlja se s padéži? Hoćemo li ih tući motkom dok se ne prilagode našem idealnom standardu?
Možemo da probamo i to, ali to dobra donijeti neće, najpre stoga što je uzaludno. Neće se narod uterati ni u šta veštačko, a i nije lepo ljude tući motkom.
Jezik će i dalje biti živ, makar bio i „nepravilan”.

S druge strane, volimo da mislimo da nam je ćirilica savršena. Dobro, u redu (mada nije ni to sasvim tačno); ali još uvek ne mora da znači da su nam i gramatika i pravopis i frazeologija idealni i da ih nipošto ne treba dirati. Cenim dobru nameru ovog javnog pokušaja, no ukočimo li jezik, balsamujemo li ga – ubićemo ga.
Gre’ota, bre.

Osim toga, u nauci zvanoj optika postoji pojam refrakcija svetlosti. To je ono kad svetlost usmeriš kroz jako uzak otvor pa se ona čudesno rasprši.
Ili, kad hoćeš da dokrajčiš državu pa te ona sutra pohapsi.
Ili, kad bi da opaučiš paučicu, pa ti ona po podu izbljune svojih milijardu beba.

Bojim se da bi se isto moglo desiti i s uteravanjem jezika u preuzak otvor – moglo bi da iznikne brdo novih, proizvoljnih, pravila pa već kako ko lupi. Efekat upravo suprotan željenom, ali ne bi bilo prvi put da se, idući za dobrom namerom, stigne gde ne treba.

*  *  *

Ko god mene iole bolje zna, takođe će znati koliko volim da karikiram reči i fraze, a i koliko volim da sklepavam nove:

  • aerodrum
  • radnoprostor
  • Neuspešno sam zaboravio da ne otkucam kartu u busu.
  • Brdograd (Beograd sa svojih x brda)
  • ledoslad
  • pivodmetač
  • njož (gnoj, pročitan po francuski (bljak))
  • Gospode blože!

Pustimo naš dragi jezik na miru.
Dajmo mu slobodu. Ne tištimo ga, ne uterujmo ga, ne gušimo ga.

Radije ga stvarajmo.

iseckani jezik: Mirko Ilić
vidi još: Peščanik; Tarzanija