Sunce u Beogradu

Šetam tako danas po centru kao neko ko je proveo ceo jučerašnji dan u kancelariji bez sunca. Dan savršen. Prijatan vetrić pirka, slušalice mi u ušima, kapa na glavi, japanke na nogama – kao dječarac koračam s tranzìstorom na uhu, što bi rekao Jura Stublić. Čak me i alergija popušta (jutros zgutah antihistaminik). Laganim hodom, dakle, osvajam raskrsnicu po raskrsnicu.

Prilazim tako zebri na ćošku kod Narodne banke, kad, krajičkom oka ugledam i krajičkom oslušaličenog uha začujem dve prilike:

– Dečko!

Ne reagujem, jer niko mi se tako ne obraća, ali na tren se preslišam da mi nije možda nešto ispalo iz džepa ili tako šta što bi prolaznika nagnalo da me cimne.

– Dečko!, opet će on.

(more…)

O Beer Festu

Kada ono pljusak prođe
Pa celu livadu zablati
I đonovi se svakom za tlo lepe
Dođe ti da hodaš bos.

Ima jedna dobra stvar
Ambroziju kad ne mirišeš:
Sav će joj polen ostati na zemlji
Nosnice ti neće biti crne kao kos.

Ali previše tu nogu prođe,
Previše je trenja,
Dići će se uvek nešto prašine
Taman za tvoj nos.

Ipak ćeš se dobro iskakat’
Pinte i litre anksiozu gone
I bez obzira koliko bio awkward
Osećaš se boss.

A ujutro, dok nosnici vetra daješ
I krmeljne oči si žustro trljaš,
Shvataš da
Klepat’ strofe mamuran, na neobičan slog,
To je pravi štos!

#5: Spomenik tihom akrobati (3. deo)

(nastavak)

Na drugom spratu se nalazi kancelarija finansijskog direktora, a hodnici su u ovo doba prazni. Perio je došao spreman i običnim kalauzom provaljuje u kancelariju za svega nekoliko sekundi. Lihtenštajnci nisu pomišljali da bi se iko nepoželjan usudio da fizički priđe njihovim bankarskim tajnama.

Perio seda za sto i iz druge fioke (opet, nezaključane) uzima jednu praznu menicu te je popunjava na 12 miliona švajcarskih franaka. Broj najbogatijeg računa DB-ove firme Kolkomerc mu je unapred poznat, pečat firme ima falsifikovan odranije, a potpis g. Ortvina Šnaubelta (finansijskog direktora) mu je pred nosom, na nekom internom dopisu kojeg ovaj nije poslao.

Dobro òbučen u krivotvorenju potpisa, Perio menicu majstorski potpisuje kao Šnaubelt i smeška se, prezadovoljan jer sve teče glatko. Ali, kako to obično biva kada se stvari odvijaju prelako, stvar za tren ume da zagusti. U sekundi kad je smotao menicu u unutrašnji džep sakoa, Perio je začuo korake na hodniku. Odsečne, muške korake. Sada nema vremena za razmišljanje niti sme da se upusti u fizički obračun, jer ko je da je – može lako biti i naoružan. Ovi se možda šale s bravama, ali to katkad umeju da nadoknade u četiri oka.

Perio bira jedini mogući izlaz – otvara prozor i proviruje kako može da se spusti a da ga niko ne primeti. Sreća će hteti da je ispod prozora pusto dvorište banke, a odmah do prozora oluk; kao u akcionom filmu, Pelivan stavlja svoju aktovku u zube, hvata se za oluk i poput mačke se za desetak sekundi spušta s drugog sprata na zemlju. Nonšalantno i ne osvrćući se, mesje Perio izlazi iz dvorišta na ulicu laganim hodom, jednim elegantnim pokretom popravlja svoj teget sako i nestaje iza prvog ugla.

(more…)

#4: Spomenik tihom akrobati (2. deo)

(nastavak)

Kada se najzad domogao Francuske, Ženović se seli u Strazbur gde odmah počinje oštro da agituje za demokratizaciju Jugoslavije i ostalih zemalja “potlačenih komunističkim opresivnim režimima”. Menja lični opis (pušta zašiljene brkove i dugačke zulufe) i pod pseudonimom Alber Perio (Albert Perieaux) osniva list Le Monde Libre u kojem osipa žustru paljbu po totalitarnim despotima sa one strane gvozdene zavese.

Na kratkom putovanju u Englesku (sa lažnim francuskim pasošem), uspeva da stupi u kontakt sa Milovanom Đilasom. Budući Ženovićevim bratom po ideologiji, Đilas mu odobrava da u listu preštampava njegove tekstove, a ovaj njemu zauzvrat obećava potporu u Jugoslaviji kroz svoje kanale. Od obećane mu pomoći Đilas nije imao previše koristi jer su mu, znamo, vlasti oduzele pasoš odmah po povratku u zemlju.

Perio je potom odigrao veoma značajnu, mada malo poznatu ulogu posle bombaških napada u Beogradu leta 1968: nakon što je u bioskopu “20. oktobar” pukla jedna bomba, a na železničkoj stanici druga, on je pre svih saznao da je to nedelo ustaške emigracije, ali i to da su u Beogradu uhvatili pogrešnog čoveka. Čim su za napade počela hapšenja emigracije po Nemačkoj, pravi bombaš, Nemac Bernd Vacl, je navrat-nanos pobegao u Portugal. Ženoviću nije bilo teško da pomoću svojih portugalskih kontakata potkaže Vacla, i Državna bezbednost je ovog ekspresno likvidirala. Tako je, do tada obaveštajno sumnjivi, građanin Alber Perio postao zaslužni potkazivač i nova veza Službe u Francuskoj. Nisu ni pomislili da bi taj brkati Francuz mogao biti onaj isti begunac iz Vinkovaca.

(more…)

#3: Spomenik tihom akrobati (1. deo)

Jedna kratka vest osvanula je 17. novembra 1992. na stranama jednih ozbiljnijih novina: u Bazelu je, u 52. godini umro Radomir Ženović, novinar i publicista. Uz šturi opis njegove karijere, spominju se ožalošćena mu porodica i prijatelji, a datum i mesto sahrane biće naknadno objavljeni. I to je sve.

Ono što novine nisu napisale je da je Radomir Ženović, nekima znan i kao Pelivan, Alber Perio, ili pak Karl Švarc, doušnik od poverenja, špijun, disident, a ponekad i slikar, prošao mnogo uzbudljiviji put od svog rođenja negde u Lici do svoje prerane smrti u Švajcarskoj nego što bi to u jedne novine i moglo stati. Ovde ću pokušati da razmotam to klupko njegovog života koje se motalo daleko od očiju javnosti, to klupko koje se kotrljalo daleko i mrsilo planove mnogima većim i od njega i od, naizgled, samog života.

Radomir Ženović rođen je najverovatnije 3. ili 4. avgusta 1941. godine u zbegu negde kod Ondića u Lici, kao šesto dete švalje i trgovačkog putnika. Koji dan ranije, porodica je jedva utekla iz rodnih Pećana pred ustašama koje su poharale sela oko Krbavskog polja, koljući i mlado i staro. Izvukli su se tako što su, za razliku od mnogih drugih koji su bežali u polje i tako postali topovska hrana za nadiruće pomahnitale naciste, oni bežali u suprotnom smeru, u brda. Ovaj instinkt za samoočuvanjem koji mu je uliven genima pratiće Ženovića kroz život poput dobre vile.

(more…)

#2: Festival monodrame

Pre koji dan, zatvoren je Festival monodrame i pantomime, najveći kulturni događaj u Zemunu. Ovaj je bio 41. po redu i, s obzirom da se prvi desio 1973, ovaj je trebalo da bude ne 41. već 44-ti. Jasno, tih par nedostajućih se izgubilo tokom rajskih devedesetih.

Sećam se još od deteta kad bi svake godine grad za festivala bio okićen lepim, narandžasto-ljubičastim banerima razapetim preko Glavne ulice. Nisam se tad time puno bavio jer bio sam klinac, a jasno je da ako bilo kom klincu, ma šta klincu, ako bilo kojoj osobi mlađoj od 30 izgovoriš reč “monodrama” ona će pre da utekne i da se sakrije u memljiv podrum nego da prisustvuje umetničkoj formi koja zvuči tako pompezno i dosadno. Ali su meni malome te šarene zastave bile lep i nekako poseban prizor. Nekakav blagi ponos svojim gradom.

E, sad kad sam i ja prevalio tridesetu, počeo sam i ja da posećujem taj Festival. I još ako znamo da mi žena radi u pozorištu, nije teško zaključiti ko me je nagovorio da tamo prvi put kročim.

Ove godine je, pretpostavljam kao i svake, prosek godina publike bio negde oko 67. Znači, sve matorani i nas dvoje, kao zalutalih.

(more…)

#1: Oda matoroći

Nedavno sam napunio 35 godina. Na to je moj teča, koji je zajebant pristojnih razmera a pritom i inženjer i stoga brojoljubac, rekao da sam sad bliži 50-oj nego 15-oj godini. Je li sad to taj kraj mladosti i lagani ulazak u srednje doba? Ili imam još malo mladosti na rezervi dok se srednje doba i dalje krčka?

Moja tetka (s druge strane) je nedavno napunila 70. Znači da je ona sad bliža stotom nego četrdesetom rođendanu! To je znak da si već ozbiljno mator. A šta ćemo tek sa mnom koji se sećam nje i kad je punila 40? To je bilo pre trideset godina, deco moja. Mator sam.

Kad se postaje matorim?

(more…)